МУЧЕНИЧКИ ПОСТРАДАЛА МАРИЦА МИРИЋ И ДУХ КОЈИ ЖИВИ

„Чувајте се угрожених људи и људи који мисле да су угрожени. Они осјећају потребу да се штите и бране, и због тога често и неочекивано и подмукло нападају“ Иво Андрић 

Да се наш нобеловац, којим случајем, родио коју деценију касније и да је коју деценију касније напустио овај свет, уверио би се да му је ова мисао била готово пророчка. Кроз историју доносио је рат са собом, крв, кугу, глад и ратовало се због жена, власти, територија, али никад на овај начин и овако.

Ратни вихор на Косову и Метохији, донео је нешто сасвим непојмљиво у историји ратовања. Ујело је једно племе руку која га је хранила, а није било гладно. Тешко је рећи када је и како све почело, можда тада, а можда и раније, а још тежа је чињеница да се никада није ни завршило. У дводеценијској паузи седимо и пребројавамо жртве, ако и то чинимо. Нисмо добри са бројкама, никада не знамо да израчунамо до краја. Међутим, још је страшније што ни са словима нисмо добри, па заборависмо и имена да запишемо. Кажу страшно је кад жртве рата постану бројке, као да нису биле стварне особе и имале стварне животе. Јесте. Али је много страшније што наше жртве немају ни број, нумерисане су под заборав.

Тако би остала заборављена и прича о Марици Мирић, да је није забележио и негде испричао митрополит Амфилохије. Породица Мирић била је честита и имућна, али их је задесила несрећа, те им је кћер Марица била непокретна. Тада тог јуна, 1999. године имала је близу 30 лета и намучена девојка је дане углавном проводила у кревету. Тужна судбина, у коју је светлост уносила мајка.

Добра вила, центар и универзум једног немоћног бића, а мајци је Марица била подстрек за борбу са животом, смисао и уточиште. Страшни дани крвавог сукоба су иза њих, тако кажу, али то не улива наду, српска војска и полиција су отишли, а безумници и терористи тумарају около. Тек пристигле мировне снаге стоје као статисти, а кад реагују држе страну Албанцима. Народ је у страху. Овакав страх раније нису искусили, тешке су биле године за њима, али некако, ту је била полиција, а и војска, сад су остали препуштени сами себи и непријатељу. Много народа је протерано, а многи су у страху и отишли. Горела је цела Метохија, а они говоре да је готово. Тако су тог јунског дана, ћерка и мајка трошиле свакодневницу, Марица лежећи у кревету, а мајка обављајући кућне послове. Провеле би њих две још много година у свом малом царству које су за себе изградиле, да на њихову кућу баш тог дана није набасала крволочна банда терориста, обучених у војне униформе под именом Ослободилачке војске Косова, које су сами себи дали, или су им пак дали исти они мировњаци.

И ту настаде сав бесмисао рата. Иживљавање звери је било страшно и дуго, тукли су их боли ножевима, а онда су несрећну Марицу на очиглед мајке силовали, па потом и заклали, а касније су заклали и мајку. Све то су посматрали као воштане фигуре војници КФОР-а и ћутали. Неко од њих је само дојавио манастиру Пећка Патријаршија. Игуманија је благословила да се Марица Мирић сахрани на монашком гробљу иза манастира, крај ње је сахрањена њена мајка, има ту још гробова метохијских мученика.

ДУХ УМРЕТИ НЕЋЕ

Када одем у Пећку Патријаршију, док се група тиска како би чула историјат манастира, од некога из сестринства, или стоји у реду за целивање пред иконом Мајком Божијом, Пећком Красницом, ја потајно одем, нигде не волим да сам сама као у Пећаршији.

Узмем неколико свећа и запутим се на манастирско гробље да Марици и осталима мученицима упалим свећу. Седнем негде крај Маричиног гроба и мислим о свему, саберем мисли па прошапућем коју молитву за њихиве душе, за нашу Метохију, за Косово и Србију.

Тога дана све је ишло обрнутим редоследом него иначе, каменовали су нас у Пећи, ништа страшно, само неколико каменица, али довољно да направе штету аутобусу. Испред манастира нас сусреће КФОР, почињу да узимају изјаве, праве записнике, не дозвољавају групи да уђе у манастир док се процедура не оконча. Умарајућих два сата да би сачинили извештаје, који ће у најбољем случају завршити у фиоци, а не у канти за смеће.

Никада, ни за шта нису пронашли починиоце, убеђена сам да неће ни за пет, шест, „залуталих“ каменица.

Коначно улазимо у манастир, исцрпљена од пута, од питања војника, од запиткивања групе, узимам свеће и крећем на познату ми локацију, да се мало повратим и смирим мисли. А онда чујем познати ми мушки глас из аутобуса:
-Сестро, где ћеш?- упитао ме је.

Не, не и не! Заиста сам желела да будем сама, али ме поглед  у његове очи прочишћене светињама, које смо прошли у предходних два дана, раскрави. Био то поглед особе која је први пут на Космету, родољуба који је видео и осетио славу средњовековне Србије и страдање данашње. Био је то поглед Србина који је пронашао своју колевку и смисао, био је то поглед особе која је тог јутра имала прву литургију у Дечанима.

– Хајд` са мном да ти покажем нешто – одговорила сам му кроз осмех. 

Пришли смо Маричином гробу, дала сам му свећу да упали, сели смо поред и причали добрих сат времена. О Марици, енклавама, Србији, Хришћанству, страдању, о манастиру, фрескама…О рату.

Када смо отишли да му мало покажем манастир, запањила сам се. Нема људи, Боже где је група нестала, претрнула сам и инстиктивно потрчала ка излазу. А тамо сачекао ме је призор коме сам се најмање надала. Неки момак је дирнут лепотом Бистрице и Пећке Патријаршије, запросио је своју девојку. Читава група је била испред на паркингу, отворили су вина које су ноћ пре тога купили од домаћина у Ораховцу и Великој Хочи и славили. На нечијем телефону се од буке и радосних узвика, једва могла разазнати мелодија. Играли су коло и певали родољубиве песме. Оне најлепше, косовске.
Шокирани војници КФОР-а су кроз неверицу и чуђење гледали у педесетак Срба који су само пре пар сати били каменовани.

Ма то смо ти ми Срби, радите шта хоћете, али нам дух сломити нећете!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s