ПИШЕ: Нина Стојановић

Седела је под тремом, склањајући се од поподневне жеге, са марамом на глави, слојевито обучена, као да је пролеће или рана јесен, а не друга половина лета. Сићушна, сува и крхка. Под тремом, шумадијске куће, коју је време глодало колико и њу, а природа полако почела да узима к себи, као да је свесна да након ове старце неће бити више ко да заноћи у кући, а да се она колевка што деценијама скупља прашину на тавану, никада више неће заљуљати док новорођенче тоне у сан.

Ипак, није била сама, у том беспућу друштво јој је правила коза, мало ниже на ливади свезана за дрво.

Гледала ме је, испитвалачки, као и ја њу и чекала прва да проговорим, што је некако и био логичан след догађаја, јер сам стајала на њеном имању.

-Којим путем да се спустим доле до бање, Мајко?-упитах је убеђена да сам нашла праве речи.

Суво и изборано лице јој се развукло у осмех, а раздраганим гласом ми је одговорила:

-Оним којим си и дошла горе.

-Ја баш тај, не знам где је- рекох, трудећи се да узвратим и осмех.

Већ у следећих неколико тренутака седела сам у њеној кући и посматрала зелени креденац, који човека сећа на детињство. Испијала сам кафу из мале керамичке шоље, која је одавно окрњена, помало пожутела, али се и даље назирао дезен. Црвене руже које су сведочиле нека друга времена и младост моје случајно стечене пријатељице.

Наредне године, када сам је потражила на улазним вратима од куће, сачекала ме је умрлица, на њој набројани чланови ожалошћене фамилије, а кућа као да је за тај кратак прериод остарила још неколико деценија. Суровост живота. Била је то српска мајка, која је децу одавно испратила, баш онако, као у народним причама да у далеком свету пронађу срећу. Вероватно је нису ни жалили, бар не сви, ту на том папиру набројани, сетих се да ми је рекла како неке унуке није никада ни упознала.

Сигурна сам да су сва та набројана имена, која мени не значе ништа, њој значила све. И сигурна сам да их је до последњех даха чекала. Поделила је судбину са хиљаде својих саплеменица које су се угасиле чекајући. Била је актер процеса који траје вековима.

Ипак, од свих чекања, наша историја упознала је српске мајке са оним најсуровијим. Ускратила им је спознају коју је моја пријатељица имала. Уништила им је и последњи делић спокоја који уноси чињеница да деца тамо негде у великом граду живе, рађају и стварају.

Чекале су кроз историју српске мајке синове да се врате са далеких бојишта, надајући се, да им гробови нису ровови, а да им кртичњак не краси заглавље уместо надгробне плоче.

Чекајући повратак синова, у потаји плеле су чарапе и шиле кошуље и одлагале у шкрињу у чијој су унутрашњости заувек и остајале. Изјутра и у навечерје излазиле испред куће и загледане у даљину, надале се да ће угледати ту добро познату сиулету, да ће је препознати по ходу који од првог корака памте.

На велике празнике у храмовима нису палиле свеће, јер како да их намене за здравље мртвом човеку или за покој душе живом. Тада би у храм долазиле последње, а излазиле прве, успут сетно милујући по коси туђе унуке, дубоко у себи свесне да никад неће помиловати своје.

Мрзеле су гробља и оплакивале гробове сваког војника.

На радосну грају сватова, затварале су се у своје пусте домове и саме себе покушавале да преваре радећи неке рутинске послове.

И тако из деценије у деценију, њихова срца пригушена тугом све су тише и тише куцала, а када се коначно угасе, синови су их чекали на оној ливади, где су некад били ровови, баш ту код тог кртичњака, окупани светлошћу. Млади и јаки, онако како су их запамтиле у моменту када су напуштали родитељску кућу и полазили у јуначку смрт бранећи своју отаџбину.