Када би ми неко рекао да опишем српски народ у две речи, без двоумљења бих изговорила: -Гаврило Принцип.

Сваки пут када Принципа назовемо атентатором, прихватамо западњачки наратив који о њему, али и нашем народу говори као злочинцима и дивљем племену, случајно посађеном на европском тлу, лишеног свих цивилизацијских тековина.

Та два метка на Видовдан у Сарајеву испаљена на Франца и Софију, су много више од атентата, то су пуцњи на последњу колонију у Европи. Подвиг раван Обилићевом на исти празник вековима касније. Принцип је револуционар и херој слободног света.

Приликом боравка у затвору 1914. у Сарајеву, током Сарајевског процеса, Принцип је написао песму, чији су стихови неправедно заборављени.

„Тромо се време вуче И ничег новог нема, Данас све као јуче, Сутра се исто спрема.

Ал‘ право је рекао пре Жерајић, соко сиви: Ко хоће да живи, нек мре, Ко хоће да мре, нек живи.

И место да смо у рату Где бојне трубе јече, Ево нас у казамату На нама ланци звече.

Сваки дан исти живот Погажен, згњечен и стрт Ја нијесам идиот Па то је за мене смрт.“

У тесној ћелији, изнад дрвених дасака, које су му служиле као кревет, Гаврило Принцип је на зиду такође оставио запис, данас један од најчешће понављаних цитата међу српском омладином:

“Наше ће сенке ходати по Бечу лутати по двору плашећи господу”

Претпоставља се да је ове своје стихове Принцип, иначе леворук, исписао десном руком, јер му је лева била ампутирана због гангрене настале од последица батина и туберкулозе још на самом почетку тамновања.

Тамновао је неколико година, свезан у окове, изгладнео и свакодневно мучен на најсуровије начине, своју племениту душу није успео да задржи у измученом телу и преминуо је не дочекавши да види коначну слободу свог народа.

Ипак, оно што Швабо не зна, је да нема окова и казамата који може да заточи Србина, слобода је стање ума, интелектуални простор у коме један народ обитава, поштапан духовним везама са прецима и огледа се величини завета који су они оставили.

Принцип је испунио завет и пригрлио слободу, а нама оставио завет. Памтимо одјек, та два видовданска метка и слободу нам нико не може отети.