Амфилохије им смета и мртав: Сећање на Ђеда је споменик који не могу забранити

Једна од највећих личности у новијој историји Црне Горе, блаженопочивши митрополит Амфилохије, човек који је својим делима изградио мост између народа, вере и државе и који је у најтежим тренуцима очувао грађански мир у Црној Гори, постао је мета хладне и безосећајне бирократије, а пре свега једног окупираног система, против кога се и за живота борио. Црногорско Министарство културе и медија, одбило је захтев Општине Беране за подизање споменика овом великом човеку, под образложењем које алудира на сарадњу са окупатором. Како се испоставило, и након своје смрти, митрополит Амфилохије и даље смета онима који су током његовог живота настојали да га потисну и осуде, униште православље и изврше отимачину светиња Српске православне цркве.

Споменик је требало да се нађе пред Саборним храмом Светог Симеона Мироточивог у Берану. Одбијање Министарства није само формални акт; оно је дубоко уздрмало јавност, изазвало бурне реакције верника и довело у питање оно што је Амфилохије заправо представљао — симбол отпора, наде и вере. Брутално цитирање члана 10, Закона о спомен-обележјима, који забрањује подизање споменика сарадницима окупатора, оставило је дубоку рану. Јасно је да овде није реч о формалности, већ о нечем много дубљем о злоупотреби закона за подривање лика и дела митрополита и још један прогон Српске парвославне цркве и њених верника у Црној Гори, који безмало чине већину грађана ове земље.

Да ли је Амфилохије, човек који је посветио свој живот служби Богу и народу, заиста заслужио да буде третиран као непријатељ државе коју је толико волео и за коју се борио? Његове руке, које су носиле крст, а не оружје, и његова уста која су проповедала Христа, љубав и праштање, да се сада имплицитно оптужују за нешто што ниједан частан човек не може ни замислити.

Митрополит Амфилохије — чувар вере и народа

Током свог живота, митрополит Амфилохије био је много више од духовног вође. Он је био чувар идентитета, онај који је у најтежим временима показао снагу вере и мудрости. Од одбране светиња до очувања грађанског мира у Црној Гори, његова улога је била непроцењива и не може се описати речима. Када је народ био подељен, он је био тај који је зидао мостове између разлика. Када су се светиње нашле у опасности, он је био тај који је стајао на њиховим вратима, као поносити бранилац духовног и националног наслеђа.

Народ је његову величину препознао још за његовог живота, а након његове смрти, сузе и молитве које су се пролиле у знак сећања на њега, говоре много више од било ког споменика. Споменици су обично неми сведоци времена, али лик и дело митрополита Амфилохија говоре и без камена. Ипак, његова духовна чељад у Берану, хтела су да подигну обележје које ће нас све подсећати на ту вечну везу између народа и његовог духовног оца. И шта су добили заузврат? Разочарање, залеђено у бирократским лавиринтима и срамним покушајима клевете.

Битка против споменика — рана на души Црне Горе

Да ли је могуће да и након његове смрти Амфилохије им смета? Својим одбијањем да одобри подизање споменика, Министарство културе и медија показало је да још увек постоје снаге које не могу опростити његову истрајност у одбрани вере и народа. Уместо да се овај великан упамти као симбол отпора и љубави према својој земљи, од њега се сада прави сарадник окупатора, чак и фашиста, што је апсурд који боли сваког ко је био сведок његовог дела и живота.

Министарка Тамара Вујовић, покушала је да се сакрије иза процедуралних грешака, оправдавајући овај срамотни потез бирократским пропустима. Али, ништа не може оправдати чињеницу да је један од највећих духовних вођа овог народа изложен тако понижавајућем третману. Јасно је да је нечија немоћ пред његовом величином данас израз страха и неспособности да се суочи са истином.

Његова љубав према народу не може се избрисати

Без обзира на све, митрополит Амфилохије остаје у срцима свих оних који су га волели и поштовали. Његова љубав према Црној Гори и њеном народу не може се избрисати никаквим законима, никаквим бирократским одлукама. Ако је неко заслужио споменик, то је био он. И тај споменик ће сигурно бити подигнут — ако не у камену, онда у нашим срцима, где ће заувек остати као чувар наше вере и наших душа.

Митрополит Амфилохије и његово наслеђе, заувек је ту, а они који данас покушавају да га уклоне из историје, уклониће сами себе из будућности, јер не могу разумети оно што је он својим животом оставио.