БОКАН: НИ СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ ИМ (НАМ) НИЈЕ БИО ДОВОЉНО ДОБАР

Ово је део мог говора о животу Светог Василија Острошког, о његовом страдању – „и од свирепих Турака, и од лукавих и агресивних римокатоличких свећеника“, али – „И ОД СРПСКИХ ПЛЕМЕНСКИХ КНЕЖЕВА И СРПСКИХ ДИВЉИХ ЧЕТОВОЂА МЕЂУ УСКОЦИМА!“
Први су га „прогањали, клеветали и стално нападали“, а други, ови са српске стране: „нападали, вређали и малтретирали“.
И једни и други су га нападали, еј – Светог Василија, слава му и милост!

Ти „дивљи Срби“ су му постављали заседе и планирали атентате на путу, и то све „из најбољих намера“ (јер је, наводно, „шуровао са католицима“ и шта све још не). Да би њихови потомци заборавили успут на грехове и овакво идиотско понашања својих предака, и онда славили Василија Острошког као светитеља, али настављајући са истим тим предачким понашањем и њиховом олаком нетрпељивошћу према свима са којима се не слажу и у које сумњају на правди Бога.

Потребно је, изгледа, да неко умре и да се посмртно покаже његова невиност да би се читава ствар хладно гурнула у фиоку заборава, а на тапет поставиле нове жртве над којима ће се бесрамно иживљавати иста ова племенска (очигледно паганска и безбожна) страст за распињањем и клеветањем, идентично брутално неповерење и потреба за нечијом осудом и јавним кажњавањем.

Извршиоци се мењају, али остаје иста несмирена мучитељска страст за малтретирањем својих „политички (и духовно) некоректних“ сународника. И остају непролазне оптужбе за тобожњу „издају“, чим се из магловите сфере чистих идеала коракне ка реалности, по правилу тешкој и пуној компромиса.

Ту се код Срба ништа посебно не мења још од турских и аустријских времена, јер ова врста анархистичког иживљавања и вечног отпора нашем народном самоисцељењу не посустаје.

Ми ћемо овако и даље храмати, водајући са собом мајке и сестре у црнини, са уздигнутом песницом и оним олаким „боље гроб него роб“ (где се, након тога, авионима бежи у Лондон од магијски призваног гроба – који се бездушно оставља другима на трпљење).

Као да смо, ко зна кад и како, изгубили вештину самоорганизованости и преживљавања, ону специфичну „политичку уметност“ којом витални и сложни народи спасоносно пролазе кроз страшна искушења у времену и историји, не уништавајући међусобно једни друге, као помахнитали, снајперски загледани само у правцу изабране „вештице“ (или „вешца“) коју треба што пре спалити на ломачи јавне осуде, а да би онда, сви ми, „живели срећно и задовољно“. Баш као у бајкама.

Ја заиста све теже разумем те клеветнике и злураде оговараче, љубоморна и сујетна закерала опште праксе, оне што све критикују – а немају никакву идеју о сопственом (реалном) месту унутар ове земље и народа или о томе ко да дође уместо свих ових „недостојних“, што изазивају њихов неутаживи „праведнички бес“ и све оне револуционарне псовке и махните позиве „на освету“…

Неће бити лако ни нашим потомцима са овим вирусом вечног незадовољства који нас никако не напушта (па „праведнички“ убијамо српског кнеза Михаила и нашег миропомазаног краља Александра Обреновића – и на власт доводимо самозванца Тита, Хрвата и комунисту).

А и лично духовник попут Светог Василија Острошког им није био „довољно добар“.
Није их убедио, нити разуверио њихове сумње и растерао магле мрачног неповерења.

Језиво. И опасно, кроз све векове.