БОКАН: О ТОМЕ ЗАШТО НЕ УЛАЗИМ У ЛИЧНУ ПОЛЕМИКУ СА ПРИПАДНИЦИМА „ШЕСТЕ КОЛОНЕ“ (НЕПРИЈАТЕЉА НАШЕ ДРЖАВЕ)

Лична „полемика у 4 ока (плус наочари) само води до жестоке и непомирљиве свађе, псовки и најгорих увреда у овдашњој узбурканој ријалити-политици.

Тиме се и трајно онемогућава онај жељени, идеални расплет: да се они кад-тад врате са странпутице на државотворни, уистину светосавски пут.
А то је једини смислени циљ пред свима нама, а не „суђење“ и „проклињање“ њиховог садашњег (надам се: тренутног) става.

Они нису плаћеници и не заслужују оне речи и описе какве мирне душе постављам уз многе петоколонашке личности из другосрбијанског табора.
Па и ту, признајем, имам одређене обзире и правим разлику чак и међу њима (на људе и нељуде, неистомишљенике и хуље). А кад је реч о српским националистима који су против сопствене државе, ту сам веома пажљив и максимално добронамеран. Јер сам и ја до пре неких, рецимо, шест-седам година делио многе заблуде са њима…

Чим ствар дође на терен личних помињања, прекида се логичка и полемичка нит и све пада у блато међусобних прозивања. Посебно у дуелима „малих (а оштрих) разлика“.
Тако да то наше узајамно чување (кроз непомињање) има и свој виши и онај непосредни људски смисао.

Неки од њих су били кумови на крштењу мојих синова, неки су ми били (неки и остали, после свега) прави пријатељи и бар са моје стране никада неће бити лично прозивани (посебно у великим медијима).

Тако да сам поносан на такво стање ствари.
И ништа по том питању нећу да мењам.

А и народ је ушао у сасвим емотиван и пун страсти однос према, изгледа, јединој теми свих тема: улози Александра Вучића у нашој судбини и српској историји.

Како разговарати и размењивати мишљења са људима који мисле да си се „продао највећем издајнику“?
И убеђени су у то (и поред оноликих аргумената које стално наводим: од неувођења санкција Русији и подршке Србима у региону и, посебно, Републици Српској; преко отварања „јасеновачког питања“, посрбљавања и христијанизације Војске Србије, све до односа актуелне нам државе према српској прошлости, традицији, Цркви…, а све то уз очигледно јачање српске економије и наше живе и успешне дипломатске односе у свету наступајућих великих геополитичких промена).

Људи као људи. Често наседају на веште квази-романтичарске подвале нереалног радикализма (детињих маштарија без упоришта у реалности).
То је сада у тренду (баш као несрећно југословенство уочи и за време Првог светског рата, хипнотичка привлачност СКОЈ-а међу младим Србина уочи Другог светског рата или махнито левичарење у Београду током 1968. године).

Проћи ће их то, даће Бог.