Чика Ђорђе: Јунак који је читав век против заборава ратовао
Скрин са портала Курир
Некад је довољан само један човек да својим делима и животом буде подсетник на најсветлије тренутке у историји једног народа и подстакне тај народ да буде бољи. За нас, тај човек је био Ђорђе Михаиловић – чувар српског војничког гробља на Зејтинлику или једноставно како га је народ од милоште звао Чика Ђорђе. У годинама када се колективни заборав надвијао над нашом историјом и друштвом, старац који је чак и изгледом и духом подсећао на једног од оних јунака који су пробијали Солунски фронт, стајао је као живи сведок непролазног херојства наших предака.
Ђорђе је 62 године провео бринући се о гробовима 7.441 војника, чије су свете мошти почивале на Зејтинлику. У његовој појави и свакој речи коју је изговарао, осећала се дубока веза са тим јунацима. Када би водио посетиоце кроз гробље, чинило се да зна све о сваком војнику – одакле је дошао, за коју јединицу се борио, и где је живот положио. Осећала се искрена туга и радост, једном речју блискост, а и јесу били блиски, оне које мајке нису дочекале, деца нису за руку ухватила, они који су за српску земљу живот положили, тонећи у смртном часу у блажени сан, управо им је та земља остајала као недосањани земаљски сан, тако близу, а опет далеко и баш над њиховим хумкама неуморно је стражарио чика Ђорђе, желећи да им надомести тај грумен земље, који у смртном часу нису у рукама са собом понели. Ђорђе није био само чувар камених споменика – он је био чувар сећања, чувар поноса, и чувар једног херојског наслеђа које је својим пожртвовањем успевао да склони од заборава.
Овај човек, који је свој живот посветио чувању светлих српских гробова, постао је пример поштовања, чојства и јунаштва – вредности које као народ понекад губимо у трци са савременим светом. Ђорђе Михаиловић је био жива слика онога што треба да буде наша колективна свест – живи чувар историје, који је подсећао да хероје не смемо заборавити, а да њихове гробове морамо чувати са љубављу и поштовањем. Један од најсветлијих тренутака новије српске историје је управо тај – пробој Солунског фронта, када је српска војска, измучена и обележена жртвама, отписана од стране и савезника и непријатеља, васкрсла као победничка сила и вратила се својој земљи.
И управо тај моменат најплеменитијег осећања поноса и најдубље туге, били су живот Ђорђа Михаиловића. Као што монах бира манастир, светитељ презре грех, он је тако одабрао војничко гробље и са истом љубављу у срцу и страхопоштовањем, прилазио гробу српског војника, као што би и гробу Христовом. Свакодневно сведочио о онима који су заједно са својим саборцима и својим краљем, напустили отаџбину, да би се на крају вратили као победници и о онима који се на трајни губитак будућих поколења, никада нису вратили, али њихове борбе вечни плод та поколења и данас убирају.
Зато је Ђорђе Михаиловић био више од чувара гробова – он је био чувар српске успомене на једну победу, на један подвиг, и на оно што је наша војска постигла кроз своју борбу. Свакодневно је дочекивао посетиоце из Србије и широм света, својом појавом подсећајући на дух те победничке генерације. Његова скромна жеља, да дочека стогодишњицу пробоја Солунског фронта, била је од Бога испуњена, дарујући му дуговечност сам Господ је продужио његову мисију на земљи.
Објављено је да ће бити постављена биста у част Ђорђа Михаиловића, баш ту на војничком гробљу и свакако је најмање речено заслужена и она је само мали споменик у поређењу са његовим доприносом. Ђорђе је својим животом показао како се величају и чувају гробови наших предака. Његов пример чојства и посвећености треба да нас подсети да се не смемо одрећи онога што је највредније – сећања на оне који су свој живот дали за нашу слободу. Био је живи споменик, а за такву величину Срби морају подићи споменик у својој свести и једна биста, мало је. Нека нам свима макар на трен закуца срце Ђорђево, да памтимо, да се дивимо, да славимо и оплакујемо.
Останимо достојни жртве својих предака, свака генерација мора да има своје хероје, а наша је имала Ђорђа Михаиловића – старца који је чувао свете мошти наших предака и, на тај начин, српски народ, првенствено од заборава, јер је управо заборав наш највећи непријатељ.
