ДРАГОСЛАВ БОКАН: ДА ЛИ ЈЕ „СТАВ ПОТПРЕДСЕДНИКА СРПСКЕ ВЛАДЕ“ – СТАВ СРПСКЕ ВЛАДЕ?

Дошли смо у апсурдну ситуацију да је антидржавни лоби са националним предзнаком почео да одбацује и не признаје све политичке иницијативе наше државе које лично не укључују српског председника Вучића. Они га мрзе, али, истовремено, фанатично глуме некакве перверзне сунцокрете што се окрећу само у његовом правцу. И не гледају ништа са стране, ма колико то било важно. А посебно када се с наше државне стране догађају охрабрујући, пријатељски потези према Русији.

Српски ПОТПРЕДСЕДНИК ВЛАДЕ (некадашњи шеф БИА-е, те министар одбране и полиције) је био у посети председнику Путину- и то постаје важна вест само за проевропску, НАТО опозицију. Њен национални део то превиђа и као да не примећује (или потцењивачки минимализује значај ове наше скорашње државне иницијативе).

Тиме се онемогућава реални увид у српску официјелну геополитичку стратегију и Србија се „хвата“ само „на грешкама“ (у оном западном делу наше избалансиране државне политике).
Од нас се тражи и оно што (са дискретним руским одобрењем) не ради чак ни Белорусија. Па се тако поставља „жута мрља“ на ову половину наше с муком изборене несврстаности и независности.

А ми (као Република Србија) не делујемо логиком „ни са једнима, ни са другима“, већ – „и са једнима и са другима“.
Па се тако излажемо опасности да неко види само оно што хоће, а унутар широког пејзажа наших сложених мултилатерарних односа са целим светом (и са ЕУ и Америком, али и са земљама Брикса и читавим „глобалним југом“).

Наравно, ствари нису нимало једноставне, па се често мора говорити леденим дипломатским, а не језиком истинских осећања и (безбедносно прикривене) суштине наших тренутно интелигентно маскираних дуговечних и неизмењивих ставова.

Народ има право да каже све што му је на души, али државни службеници то право немају (ако су иоле свесни опасности сваке несмотрене исповести пред воајерским, немилосрдним медијима).

Као у сваком шаховском мечу, морају се жртвовати фигуре (и то не само пешаци) у компликованим партијама, где противник има два топа форе и краљицу вишка – а ми се ипак некако одржавамо у пат позицији, све чекајући нови почетак партије у измењеном и по нас повољнијем распореду фигура.

И онда злуради кибицери, окупљени око играча у сред меча који одређује нашу даљу судбину, крећу да вичу и љутито коментаришу сваки (чак и велемајсторски) потез током уласка наше екипе у судбинску завршницу више него тешке, нефер партије.
Па се патетично држе за главу што на табли „немамо више фигура“ и што је противник „у много бољој позицији“. И, миц по миц, почињу да се стављају на супротну страну, само „чекајући грешке“ (које то, често, и нису, већ су – вешто одигране навлакуше за противника).

Због тога се и посете кинеског и француског председника, немачког и израелског председника владе никако не виде у свој раскоши међународног разигравања наше позиције и сталног скупљања поена (уз подразумевајуће и неизбежне жртве).

Куповина времена нама као последњој не-НАТО земљи у региону је ЈЕДИНИ ПУТ ИЗЛАСКА (после мањих и већих пораза из 1915-те, 1918-те, 1941, 1945-те, 1974-те, те 1995-те, 1999-те и 2000-те) из живог блата преплетених последица многоструких и жестоких, спољних и грађанских пораза и ратова. Уз трајно нарушено јединство и вулкански врело неповерење између нас и нас.

Та куповина времена или „чекање по нас боље позиције“ (вребање правог часа из добро припремљене заседе) није никакво озлоглашено „замрзавање конфликта“, већ једина преостала позитивна могућност да опстанемо на уздрхталој табли (и то као једини са белим фигурама од свих балканских и европских учесника).

И да немамо ове кибицере, те вечне пацере са губитничким менталитетом, лакше бисмо се борили са невидљивом руком у чијим се канџама налазе најјаче фигуре.
Јер ови наши „пратиоци“ не виде чак ни оно очигледно, а камоли скривено и сачувано за скорашњу и неизбежну завршницу.

Иако „националисти“, они не виде (јер, заслепљени мржњом, нису у стању да виде) смисао сваког нашег изнуђеног и срећно успореног тактичког и стратешког повлачења. Повлачења које је спасило Србију и подигло је са колена након језивог „Кумановског споразума“ и системског пост-петооктобарског уништавања наше војске…

Па да пробам, по ко зна који пут, да подсетим моје маловерне бивше пријатеље да је немогуће да потпредседник српске владе оде у више него пријатељску посету Москви, а да то није претходно усаглашено са председником и премијером. И да то нипошто није „избегавање Вучића“ да оде тамо где је увек (толико пута) био срдачно дочекиван, већ – саставни део наше дипломатске шаховске операције (из жанра: „да се Власи не досете“). Као и наш одлазак или „неодлазак“ на састанак Брикса у октобру.

Срећом, руска и кинеска државна врхушка је и те како свесна тога што се заиста догађа испод врха српског леденог брега.

Нажалост, тога је свесна и удружена англоамеричка, бриселска и берлинска страна, па је све теже одржати се у седлу и на спасоносном пловном правцу – а са толиким пинокијевским западним (најчешће несвесним) помагачима на нашем, изнутра многоструко избушеном броду.

Даће Бог да прођемо (и Србија и Република Српска, као и сав српски свет) кроз политичке и ратне буре и олује, између Сциле и Харибде, кроз танку ушицу игле. И да наши потомци дочекају мирну луку, ону коју наши преходници нису успели да нађу и сачувају.

Све то само уколико преживимо неразумевање наше браће по крви и заветима која нас стално (и трагикомично) враћају уназад или гурају ка новим провалијама.