ДРАГОСЛАВ БОКАН: О ВЕЛИКИМ ПОБУНАМА НАРОДА (КРОЗ ДВА УПОЗОРАВАЈУЋА СЛУЧАЈА)

Највећи проблем сваке рационалне политичке анализе је то што је – људска природа дубоко ИРАЦИОНАЛНА.

Па је зато у опасности свака нормална људска логика да непогрешиво промаши задати циљ.

Доказ за ову моју тврдњу су позната нам рушења власти (и држава) – баш онда када су били у великом успону, на сваковрсну народну корист.

Пише: Драгослав Бокан

1.
Русија 1905/18 је тако порушена до темеља док је била у изванредном (пре свега економском, али и културном) успону, а њен благочестиви и више него добронамерни владар, клеветнички и апсурдно називан: „Крвавим царем“, силом збачен са престола и без суђења убијен заједно са читавом својом породицом.
Да би након тога наступио дуг период пропасти и масовне глади у разрушеној, девастираној земљи.
„Ниђе логике“, али је то све било управо тако.

2.
Муамер ел Гадафи је многоструко подигао стандард живота својих грађана, направивши привредно чудо, па је „за награду“ – силован ножевима и дрвеним коцем, а затим убијен. Синови су му онда мучени и углавном страдали, да би након тога либијска држава скроз пропала, а народ – осиромашен и упропаштен.

Зашто све то?!
Па, разлози су управо (и парадоксално) у успесима и корисности ових владара за своје народе.
И ти спољашњи разлози су подло протурени унутрашњим петим и шестим колонама као наводни повод за револуционарно насиље и уништење нормалног живота, подједнако и у Русији с почетка XX-ог, и у Либији на почетку XXI века.