Католичка црква и критика родне идеологије: Одбрана вредности и човековог достојанства

Родна идеологија, која се развила крајем педесетих и почетком шездесетих година 20. века, представља један од најконтроверзнијих социокултурних покрета модерног доба. Основна претпоставка ове идеологије јесте раздвајање биолошког пола од друштвено конструисаног појма рода, те став да пол не мора бити одређујући фактор за нечији родни идентитет. Ово раздвајање довело је до бројних дискусија, па чак и до озбиљних друштвених и политичких промена, нарочито у западним земљама. Међутим, Католичка црква је од самог почетка оштро критиковала ову идеологију, истичући да она дубоко угрожава како традиционалне вредности породице, тако и само достојанство људског бића.

Основе родне идеологије и њене последице

Једна од најважнијих претпоставки родне идеологије јесте да је род друштвено конструисан, а не биолошки детерминисан. То значи да се човек не рађа као мушкарац или жена у смислу његовог родног идентитета, већ да га то одређује друштвени контекст у којем живи. Оваква претпоставка омогућила је да се у многим земљама промовише концепт „родне флуидности“, где особа има право да бира и мења свој род по сопственом нахођењу, без обзира на биолошки пол. У пракси, то је довело до пораста броја операција „промене пола“, које се у појединим државама сада финансирају из државних фондова и чак се представљају као нормална или чак пожељна опција за појединце који се не осећају усклађено са својим биолошким полом.

Католичка црква оштро осуђује овакве праксе, сматрајући да оне дубоко подривају човека као Божје створење. Операције „промене пола“, како истичу црквени представници, нису ништа друго до физичко сакаћење човека, које га не приближава истини о његовој суштини, већ га удаљава од ње. Без обзира на хируршке интервенције и хормоналне терапије, човек остаје оно што је био по свом стварању – мушкарац или жена, са свим својим биолошким и духовним обележјима.

Антрополошка револуција и критика из угла хришћанске антропологије

Католичка црква се у својој критици родне идеологије ослања на хришћанску антропологију, која полази од тога да је човек створен на слику Божју, као мушкарац и жена. Ова разлика није само физичка, већ и духовна, дубоко укорењена у човековој природи. Мушкарци и жене су створени као различита бића, са специфичним улогама, али и са међусобном комплементарношћу. Ова комплементарност је основа брачне и породичне заједнице, која је, према учењу Цркве, темељ сваког здравог друштва.

Конференција хрватских бискупа 2014. године је објавила документ под називом „Мушко и женско, створи их“, у коме детаљно објашњава став Цркве о родној идеологији. У овом документу, бискупи упозоравају на „антрополошку револуцију“ коју родна идеологија представља, тврдећи да она подрива саме темеље људског бића. Ако се прихвати да човек сам може да бира свој род, онда се у потпуности одбацује природна разлика између мушкарца и жене, као и Божји наум о човеку.

Родна идеологија као део „диктатуре релативизма“

Један од најозбиљнијих проблема који родна идеологија доноси, према Цркви, јесте њена улога у широј друштвеној појави коју бискупи називају „диктатуром релативизма“. У овом контексту, род постаје флуидна категорија која се мења у складу са личним жељама појединца, што доводи до ситуације у којој нема више објективних истина, већ је све подложно променама и субјективним интерпретацијама.

Овакво схватање рода подрива традиционалну породицу, јер ако више не постоје јасне границе између мушкарца и жене, онда се и сама институција брака, као заједница између мушкарца и жене, доводи у питање. Папа Фрања је у својој енциклици „Amoris Laetitia“ нагласио да „родна идеологија пориче природну разлику и узајамност између мушкарца и жене“. Ова идеологија, према његовим речима, тежи стварању друштва без полних разлика, чиме директно утиче на темеље породице, која је основна ћелија сваког друштва.

Последице родне идеологије по људско достојанство

Црква такође упозорава на дубоке последице које родна идеологија може имати на људско достојанство. Према учењу Цркве, човек је створен као ремек-дело Божјег стварања, са урођеним карактеристикама које одређују његову природу. Сполност, као једна од тих карактеристика, није нешто што човек може произвољно мењати или прилагођавати својим жељама. Она је део Божјег наума о човеку и као таква треба бити прихваћена и поштована.

Овде се Црква ослања на учење папе Бенедикта XVI, који је упозоравао да родна идеологија представља озбиљну опасност по човечанство јер она негира човекову природу. Према његовим речима, човек више не прихвата себе као створено биће, већ сматра да може сам себе стварати, прилагођавајући своју природу сопственим жељама. Ово, како Бенедикт каже, представља врсту манипулације природом која је посебно опасна када се односи на самог човека.

Одговорност према себи и свету

Католичка црква у својој критици родне идеологије не заузима само одбрамбени став, већ нуди и позитивну визију човека и његове улоге у свету. Према учењу Цркве, човек је позван на одговорност према својој природи и према свету који га окружује. Сполна различитост мушкарца и жене није препрека, већ дар који омогућава остварење пуноће људског живота кроз брак и породицу.

Црква позива све људе да прихвате своју Богом дату природу и да се не препуштају модерним идеологијама које уместо слободе доносе конфузију и разарање. Како је истакнуто у документу „Мушко и женско, створи их“, једини пут до истинске слободе и среће је прихватање Божјег наума о човеку, јер само у том науму човек може пронаћи праву истину о себи и свом достојанству.