„Ко се не освети, тај се не посвети“: Српски народ између правде и заборава
Срби су у старини говорили „ко се не освети, тај се не посвети.“
Владика Николај Велимировић овом уверењу оштро је супротставио хришћанску мисао о једином Сунцу Правде:
„Па шта треба Срби да чине?
Прво, да се не свете. Јер ко се свети тај се не посвети. Него да оставе освету Богу, који је заповедио људима пре Христа: „Не свети се, моја је освета.”
Ово је још и снисходљиво према људској жељи за осветом, с обзиром на то да Христос позива не само да заборавимо на њу него да волимо и благосиљамо своје непријатеље.
Откривење Јованово, међутим, доноси упечатљиве и застрашујуће слике гнева и Божије одмазде.
У историјском смислу, чини се као да је хришћанска идеја разоружала српски народ: чак и пред сазнањем о најстрашнијим злочинима, у свести нашег човека од беса је гласнији Христов наук: зато међу нама нема узверених људи, али са опадањем вере у народу, у новије време ишчезава и уздање у Божију десницу: те ми остајемо као стадо оваца без пастира и без свести о правој, космичкој кривици наших крвника, такође, без молитве која ће позвати Бога да испуни Своје обећање.
Јер освета ипак остаје оно што Божији народ с правом сме да очекује: иако су позвани да је препусте Богу, људима није забрањено да у срцу желе и да са чежњом очекују дан гнева Божијег.
Србима није забрањено да, као некада Клитемнестра која је будила уснуле ериније, траже од Свог Бога да буде осветник и да прогања без милости оне који су пролили невину крв.
Ако се страдањима спирају греси, онда је жеља за овоземаљском патњом непријатеља чин милосрђа и љубави: тако је и псалмопевац Давид много пута од Бога тражио да га узме у заштиту и да сатре оне који га гоне и никада није био прекорен због тога.
Но један трули и млитави хуманизам заразио нас је у ново време посебним отровом, перспектива у којој уопште нема ни осветничког Бога ни освете резервисана за оне слабе, осуђене на смрт, самосажаљевање и пропаст.
Нити тражимо освету нити је препуштамо Богу.
Зато српске ериније спавају дубоким сном, а наши непријатељи господаре нашим земљама, а све више, и нашом душом.