НИКОЛА ЈОВИЋ: Две Године од атентата на Дарју Дугин и континуитет опасности
Извор ФБ профил Никола Јовић, Слика: Маријупољ, рушевине завода Азовстаљ, јун 2022. године.
Пише: Никола Јовић
Отприлике у ово време, тачно пре две године, убијена је у терористичком нападу у Москви Дарја Дугин. Док ово пишем Украјинци су дубоко у територији „предратне Русије“ у Курској области (одакле је евакуисано на десетине хиљада руских цивила а многи су остали и дочекали ВСУ, а њихова судбина је неизвесна), Белгород редовно страда више него већина градова под украјинском контролом, украјинска Рада је и званично забранила Украјинску православну цркву, Донбас још није ослобођен у потпуности, СБУ редовно врши терористичке акте дубоко у позадини линија фронта широм територије Руске Федерације и још пуно тога што све заједно указује да се нажалост није много тога променило од Дарјиног убиства до данас- а морало је.
И не могу ја да кривим Украјинце што су организовали овај атентат или што раде све што раде, могу да кривим само руску страну што га није спречила и што није заштитила ћерку једног од најистакнутијих Руса данашњице. Не могу ја да кривим крволочне вукове што су заклали још једно Јагње Божије, могу да кривим само пастира који је поново заспао на стражи и дозволио да се вукови прикраду и ураде то што су урадили. А да ово није био изоловани случај потврђују сви атентати и сумњива убиства/смрти истакнутих фигура “руског пролећа” од 2014. године до данас.
Поменућу само неке од њих:
-Александар Александрович Беднов, командант групе за брзо реаговање “Бетмен”, убијен првог јануара 2015. године када је његов конвој упао у заседу и када су буквално изрешетани мецима. Припадници његове групе су рекли да је напад организовао тадашњи шеф ЛНР Игор Плотницки како би се обрачунао са свим “непослушним командантима” батаљона. Та јединица је убрзо расформирана, његови људи су отишли код Гивија (Сомали) и Мотороле (Спарта) а неки су и ухапшени.
-Алексеј Борисович Мозговој, командант бригаде “Призрак” (“Дух”) из ЛНР, убијен је на исти начин 23. маја 2015. године када је колона возила у ком је био упала у заседу, на сличан начин и на готово истом месту као и два месеца раније, код места Михајловке, седмог марта, само се сада нису извукли. Уз њега, погинули су његов секретар за штампу и три припадника његовог обезбеђења.
-Арсен Сергејевич Павлов (Моторола), командант истакнутог батаљона “Спарта”, убијен је када је активирана бомба у лифту зграде у којој је живео са супругом и ћерком, 16. октобра 2016. године. Верује се да је атентат организовала СБУ (Службы безопасности Украины , Служба безбедности Украјине, украјинска тајна служба).
-Михаил Сергејевич Толстих (Гиви), командант батаљона “Сомали”, такође једне од најистакнутијих јединица ДНР и читавог рата. Убијен је, након неколико неуспелих покушаја атентата, осмог фебруара 2017. године у 06:12 ујутру на територији своје војне јединице у Доњецку. По једној верзији, убијен је „Шмељ” ракетом, у кабинету у коме се у том тренутку налазио, а по другом сведочењу погинуо је од експлозије бомбе. Такође се верује да је ову ликвидацију извела украјинска СБУ.
-Олег Мамиев (Мамај), командант батаљона „Пјатнашка“ , погинуо је на периферији Доњецка где је његова јединица имала ратни распоред, 19. маја 2018. године.
-Александар Владимирович Захарченко, лидер и први председник Доњецке Народне Републике, убијен у експлозији бомбе у кафићу “Сепар” у Доњецку, 31. августа 2018. године. Руска страна је оптуживала Украјину за ово злодело, што они до данас негирају.
Затим је дошла СВО али се суштински ништа није променило;
-Владимир Артјомович Жога (надимак Воха), заповедник батаљона “Спарта”, од Моторолине смрти до сопствене. Погинуо у Волновахи петог марта 2022. године, приликом евакуације цивила из града. Након његове смрти, команду над батаљоном Спарта преузима његов отац, потпуковник Артјом Владимирович Жога.
-Олга Сергејевна Качура (надимак Корса), командир реактивне артиљерије у НМ ДНР, погинула је под сумњивим и неразјашњеним околностима трећег августа 2022. године у околини Горловке.
-Дарја Александровна Дугина, убијена у експлозији аутомобилске бомбе у Москви 20. августа 2022. године. Њене убице су дошле у Русију из Украјине, као испостава СБУ, живеле су у истој згради где и Дарја и до танчина испланирали напад на њу, све то “испред носа” руских служби. Убијена је када се враћала са фестивала на имању чувеног писца Захара Прилепина. Да су убице тамо поставиле бомбу, где се налазио велики број истакнутих гостију, Русија би остала без доброг дела тренутне и будуће елите, како то многи са правом истичу.
-Максим Јурјевич Фомин, познатији под псеудонимом Владлен Татарски, убијен је у Санкт Петербургу другог априла 2023. године, када је на промоцију његове књиге дошла девојка, Рускиња, заврбована од СБУ и донела му поклон-фигуру са његовим ликом у којој је била бомба која је експлодирала, убивши њега и ранивши многе. Био је међу најистакнутијим “военкорима” (вое́н(ный)кор(респонде́нт), ратни дописник/ратни репортер) у Донбасу још од 2014. године.
-На вероватно најпознатијег живог руског писца Захара Прилепина (Јевгеније Николајевич Прилепин) покушан је атентат шестог маја 2023. године када је његов ауто експлодирао у Нижегородској области у Русији, где је његов возач погинуо а он је теже рањен.
Има ту још много примера, ако сам и изоставио неки то никакао није намерно већ да не бих одужио превише и јер бих ко зна докле набрајао, а уз то сам желео да завршим ову причу речима самог Прилепина, из његовог текста који је објављен након (наводне) погибије двојице челника ПВК “Вагнер” 23. августа 2023. године, Јевгенија Викторовича Пригожина и Дмитрија Валеријевича Уткина, који је својеврсна сублимација руског неспречавања ових и бројних других атентата на истакнуте људе које спроводи СБУ уз помоћ и подршку западних служби, те изостанак жеље (много више него могућности) руских служби да ураде нешто слично, где се за “утешну награду” наводе повремене смрти истакнутих украјинских званичника у гађању неких зграда и других војних објеката било у Кијеву или другде, све само по себи недовољно уверљиво и недовољно да се разјарена звер у Кијеву умири и макар смањи, ако не већ оконча, своје терористичке активности на тлу Донбаса и остатка Русије. Како сам Прилепин каже: „Никад никоме не желим смрт, а ипак: зашто њихови најважнији људи умиру кобајаги, а наши – стварно?”
Царство ти Небеско Дарја. Моли Бога за нас који смо остали овде и Za Победу!
