Нова Каледонија, „ново Косово“: Сепаратизам који буја на француској територији

Последњих месеци, Нова Каледонија, француска прекоморска територија, постала је жариште насилних немира, који су кулминирали након одлуке Париза да измени изборни закон. Ово тропско острво у Тихом океану, удаљено више од 15.000 километара од Француске, налази се на ивици новог таласа сепаратизма, а сукоби између аутохтоног народа Канака и француских снага реда довели су до 13 жртава, међу којима су и два жандарма. Француска је послала више од 6.000 војника и полицајаца да би стабилизовала ситуацију, али изгледа да се криза само продубљује.

Историјски контекст: Колонијализам и тежње за независношћу

Нова Каледонија је постала француска колонија 1853. године, када је Париз анектирао ово острво због његових богатих природних ресурса, нарочито никла. Иако је територија званично постала део Француске, аутохтони народ Канака никада није прихватио колонијалну власт у потпуности. У другој половини 20. века, захтеви за независношћу постали су све гласнији, што је кулминирало жестоким сукобима осамдесетих година прошлог века.

Споразум из Нумее, постигнут 1998. године, обезбедио је Новој Каледонији специјалан статус и аутономију у оквиру Француске, уз обећање да ће се у будућности одржати референдуми о независности. Од тада су одржана три референдума, али ниједан није резултирао независношћу. На последњем референдуму 2021. године, који су Канаци бојкотовали, 96,5% гласача одлучило је да Нова Каледонија остане у оквиру Француске.

Изборна реформа као окидач нових сукоба

Одлука председника Емануела Макрона да промени изборни закон, што би омогућило право гласа свима који живе на острву више од десет година, изазвала је бес међу Канацима. Тренутно, право гласа имају само они који су се уписали у бирачке спискове до 1998. године, што је омогућило аутохтоним Канацима да задрже одређени степен политичког утицаја. Нови закон би довео до тога да мигранти из Француске и других делова света, који сада чине већину становништва, прегласају домородачко становништво, чиме би се додатно смањиле шансе за независност.

Ово је директно изазвало нове сукобе, у којима су Канаци почели да организују оружане протесте против француских власти, што је довело до увођења полицијског часа и ограничења куповине алкохола. Последњи инцидент, у којем су двојица Канака убијена у сукобу са полицијом, само је продубио кризу и изазвао нове протесте.

Страни утицаји и оптужбе на рачун Азербејџана

Француске власти су недавно оптужиле Азербејџан за мешање у побуну у Новој Каледонији. Ове оптужбе долазе у контекст француске подршке Јерменији у њеном сукобу са Азербејџаном, али и због геополитичког значаја Нове Каледоније као рударског ресурса. Бивши министар унутрашњих послова Француске, Жералд Дарманен, директно је апострофирао Азербејџан као земљу која покушава да дестабилизује ову француску територију, што је додатно закомпликовало ситуацију.

Демографија и економски значај

Нова Каледонија има око 270.000 становника, а домороци Канаци чине само 40% популације, што је резултат деценија миграција са француског копна и из других земаља. Управо ова демографска промена представља главни извор страха за Канаце, који страхују да ће изгубити политичку моћ и шансу за независност уколико се дозволи новим мигрантима да гласају.

Острво има огромне резерве никла, једног од најважнијих минерала за производњу електричних батерија и модерне технологије, што даје Новој Каледонији велики економски значај. Економски губици услед тренутних немира процењују се на преко 2,2 милијарде евра, а ситуација је додатно компликована глобалном трком за ресурсима.

Француска и сепаратизам: Нова Каледонија као симбол шире кризе

Француска се тренутно суочава са таласом сепаратизма не само у својим прекоморским територијама, већ и у оквиру саме Француске. Политика Емануела Макрона, нарочито у контексту миграционих и економских криза, допринела је порасту националистичких и сепаратистичких тенденција. Поред Нове Каледоније, сличне тенденције постоје и на Корзици, као и у неким деловима Француске Гвајане и Гвадалупа. Ове територије већ годинама изражавају незадовољство француском политиком и економским неравноправностима у односу на метрополу.

Посебно је занимљиво да је Француска, која је признала независност Косова, сада суочена са сличним сепаратистичким покретима на својој територији. Иако је подржала отцепљење Косова од Србије, сада мора да се бори против истих тенденција у својим прекоморским територијама. Овај парадокс јасно показује да политика отцепљења и подршка сепаратизму могу имати дугорочне последице које утичу и на саме државе које су првобитно подржавале такве покрете.

Макронова политика и будућност француских територија

Емануел Макрон је често критикован због своје политике према прекоморским територијама, која се сматра недовољно осетљивом на њихове специфичне потребе и тежње. У случају Нове Каледоније, уместо да тражи компромис са аутохтоним становништвом, Париз је наметнуо промене које су изазвале додатно незадовољство и побуну.

Макронов приступ, који наглашава централизовану контролу и економску корист за Француску, допринео је порасту сепаратистичких осећања у многим деловима Француске. Док Париз покушава да одржи контролу над својим прекоморским територијама, изгледа да све више људи у тим регионима жели да прекине везе са Француском и тражи већу аутономију или чак пуну независност.

Криза у Новој Каледонији није само локална борба за независност. Она је део ширег проблема са којим се Француска суочава у својим прекоморским територијама, али и унутар својих граница. Тежње за независношћу, демографске промене и економске неједнакости додатно компликују ситуацију, док Макронова политика централизоване контроле изгледа као краткорочно решење које не одговара на дугорочне изазове.

Нова Каледонија представља симбол борбе за самоопредељење и право народа да одлучује о својој судбини, али и подсетник Француској да њена политика унутрашњег и спољног сепаратизма може имати непредвиђене и далекосежне последице.