ОДЛАЗАК ЛЕГЕНДЕ: ДА ЛИ СА ДЕЛОНОМ ОДЛАЗИ И МИСТЕРИЈА СТЕВИЦЕ МАРКОВИЋА?

Пише: Бранко Росић

Сви детаљи велике афере „Марковић“ која је ишла до председничких и премијерских одаја Шарла де Гола и Жоржа Помпидуа

У Београд је са екипом стигао француски глумац и суперстар Ален Делон. Ту је упознао Стевицу Марковића и Мишка Милошевића, два згодна и јака фрајера који су дане проводили скачући са Савског моста, јурећи градске лепотице, и већ нанизали на своје песнице све што се могло испребијати да би се стигло до титуле “краљева улице”…

Тако је почела прича о Стевици Марковићу. Завршиће се у ковчегу који стиже из Париза. А између… Између је било свашта

---

Како је ФДУ спасао Драгана Николића од друштва Стевице Марковића
“Легендарни Миша Словенац и ја смо заједно полагали пријемни на позоришној академији. Пошто смо обојица ушли у ужи избор, договарали смо се да, ако паднемо, запалимо за Француску. На крају сам ја прошао, а Миша се прикључио екипи Стевице Марковића. Био је врло интересантан тип, могло би се рећи за оно време прави интелектуалац, који се разумео и у сликарство. Он је једини преживели из те приче. Миша Милошевић је убијен у кући Микија Рунија, а Стевица Марковић је у Београд враћен у кеси.”
Драган Николић

Увек постоје та питања “шта би било кад би било” или “шта би било да је било”. Како би изгледала историја да је Хитлер уписао Академију примењених уметности у Бечу? А како би изгледала историја домаћег филма да је Драган Николић пао на Факултету драмских уметности? Колико би Хитлер имао изложби и колико година би живео да је уписао ту академију, а с колико би година окончао живот Драган Николић у француском кружоку Стевице Марковића да није уписао академију у Београду?

Наравно да Николић нема никакве везе са неуспешним сликаром и успешним зликовцем. Уосталом он је Прле, и против неуспелог сликара и успешног зликовца имао је толико тога што смо и видели у толико наставака.

Драганов друг из ужег избора на ФДУ – Миша Словенац није прошао то финале на Академији, па је отишао у Француску у екипу Стевице Марковића. Није прошао финале филмске академије али је његов живот ипак био филм. Или је то био амерички сан јер је данас Миша Словенац богати грађанин Америке, амерички милионер. А и даље се добро разуме у сликарство.

Драган Николић је стигао у Париз нешто касније. У Позоришту „Сара Бернар“ играо је годину дана свако вече, суботом и недељом чак по две представе. Није му падало на памет да прескочи представу, каријеру и уради оно што је планирао да није уписао Академију – да постане део екипе својих земљака – Стевице Марковића и Милоша Милошевића. Француска је земља вина, а за српски магазин о вину славни глумац је једном приликом рекао:

“Ја сам нешто млађи од њих али сам их знао. Кретали смо се ту негде у истом кругу људи као млади. Али они су били она ‘друга страна’, они су били ‘грађани’, а ми сељаци са Црвеног крста и нама је Славија била граница. Кад пређемо Славију, онда смо већ у ‘иностранству’ и пале нам се црвене лампице, јер зна се, односно не зна се шта све може да нам се деси. Тако смо се ми познавали. Углавном смо се сретали на Калемегдану. Били су жестоки момци, утренирани, Стевица Марковић је био и одличан спортиста, био је рвач. Чак и у Француској кад сам био, они су још били живи и здрави и виђали смо се ту и тамо.”

Ту и тамо нађу се везе између филма и криминала, у инспирацији, наравно, али у случају тих тврдих ликова – Срба који су долазили у Француску, тачније екипе око Стевице Марковића и Мише Милошевића, филм је некако ишао успут. Сам њихов живот је био филм, а и епизоде које су их пратиле имале су везе са оним што се отрцано назива седмом уметности. Стевица Марковић био је телохранитељ француског филмског суперстара Алена Делона. Милош Милошевић био је Делонов дублер и човек убијен у холивудској вили глумца Микија Рунија. И имао је везе са глумом. И те како. Уосталом, пре неколико година у Југословенској кинотеци у Београду било је вече посвећено његовом филмском опусу.

И њихов улаз у свет иностраног џет-сета, па и полусвета, и у читаве епизоде које ће им одредити живот везан је за филм. Све почиње са снимањем “Марка Пола” у којем је главну улогу играо Ален Делон.

Управо ће снимање филма о једном од највећих светских путника и истраживача убацити у “игру” Београђане који ће отпутовати у Париз. Један ће пожелети да буде нови Џејмс Дин, а други да од француских пара отвори у Београду ауто-сервис, али и један и други су се вратили у Београд у мртвачком сандуку. Једном је пренос ковчега у Београд платио француски глумац, а другом је ковчег обезбедио можда баш исти тај глумац и актер афере “Марковић” која никада није до краја разјашњена баш као што су и све велике политичке афере и атентати остајали заувек “нераспаковани”.

Афера „Марковић“, и сам Стевица Марковић ће по једном нашем познатом новинару бити парадигма каснијег српског непознавања света, прилика у свету, (не)прилагођавања светским приликама, правилном читању геополитике…

Неко ће рећи да је ово можда карикатурално и комично виђење српског несналажења у геополитици и геополитичким трендовима. Да је то смешно виђење ствари довођењем градског мангупа у улогу показатеља српског неспоразума са светом. Али зар тај његов сукоб са естаблишментом једне моћне западне земље, сањарења да тај свет може да насанка, уцени, насамари и на крају ако све то успе да уради – приступи капитализацији свог успеха и да отвори приватну аутомеханичарску радњу или сервис за прање аутомобила у Београду; дакле преврнути брда и долине за релативно мали циљ који се чини животно пресудним, и на крају целе приче следи казна – па зар не личи то толико на Србију с краја осамдесетих и почетка деведесетих?

Сећам се својих клиначких година и колико је била чудна перцепција Алена Делона у Београду и Србији. Обожаван код наших девојака и жена седамдесетих година баш као и у целом свету (види слику Делон, Џегер, Маријана Фејтфул која све говори), био је омрзнут код мушкараца јер се сматрало да је он дошао главе нашем наивном, јаком и згодном Србину.

Многи су у тој великој афери “Марковић” видели неку врсту неправде према нама – да један Србин страда од великог и злог света, не улазећи ни у какву кривицу нашег земљака који као да је кренуо по багет и камамбер сир па бивао уплетен у лудило велике завере и политичке игре злих играча.

С друге стране, Стевица Марковић је био неки други тип београдског мангупа. Увучен (преко Делона) у француски џет-сет, па и до самог политичког крема – брачног пара Помпиду. То је толико различито од осталих из едиције српских кримоса. Јер није Љуба Земунац стигао до Нене, или групе Крафтверк, а ни до Хелмута Кола, Хелмута Шмита. Душан Спасојевић јесте стигао до друштва госпође Ражнатовић али не и до друштва Лејди Гаге, баш као што ни Аркан није стигао у Шведској до канцеларије Улофа Палмеа или у бекстејџ групе Абба. Додуше, не треба преувеличавати Марковића, тог власника снажних песница из Савамале, али остаје и истина да се он нашао у једном тренутку у једном делу француског џет-сета у којем се заиграо и на крају доживео најбруталнији пад.

Ипак, створио је мит о себи, па су многи земљаци мислили да је за успех у Француској потребно једно од два јака “П” – песнице или пенис, а ако сте имали као Марковић и једно и друго, пут је био раван и дуг као Јелисејска поља. Они други Срби који су држали шлиц затвореним за скандале, а руке користили за рад а не за песничење, били су део модног центра Европе и света. Радили су успешно као кројачи у Паризу или неке друге занатлије и успели су у ономе што у истом граду није успело њиховом земљаку – да скупе довољно пара и отворе у отаџбини радионицу, кројачку радњу, ауто-сервис. А неки су од кројачких радњи Париза стигли до Женевског језера, палата, приватних авиона.

Један Лесковчанин, Белмондо и дијаманти
Као што би у ТВ емисијама рекли, “Вратићемо се на Стевицу Марковића, али најпре ово…”, да наставимо са оним о чему је написано у претходној глави ове књиге – о нашим “несташним” момцима у Француској и њиховим скоро па филмским епизодама, заправо о неким њиховим индиректним везама са филмом. Сигурно је Стевица Марковић био на неки начин рол модел многим нашим земљацима који су стизали у Париз верујући да их чим се истуширају – ако су тада имали где – чека неки клон Брижитке у неком од престижних арондисмана. И да ће им живот постати нека врста филма баш као што је то постао Марковићу и Милошевићу ако се у монтажи накнадног живота исеку њихови последњи кадрови.
Али један од тих наших несташних момака имао је прави додир са филмом. Био је то Радиша Стив Јовановић, рођен у Лесковцу одакле у двадесетој години одлази у Париз. Волео је глуму као и Драган Николић али је прескочио пријемни испит на ФДУ. Заправо, никада није ни ушао у зграду Факултета драмских уметности. Али сањао је да постане глумац. Ох, какво време, чак су и мангупи маштали о томе да буду на платну а не само на потерницама. И врло брзо сан почиње да се одмотава и тај наш Стив Јовановић бива изабран за неку споредну улогу, или је био нешто између статисте и споредније улоге, у француском филму “Ле Профессионнел” режисера Жоржа Лотнера, и то уз француског филмског суперстара Жан Пола Белмонда.

Можда је Стив Јовановић највећи доказ теорије Оскара Вајлда “о животу који копира уметност”. Његов живот постаје узбудљивији од било ког филма. Захваљујући и глумачкој подели у стварном животу у којем му је “филмски партнер” био француски државни непријатељ број 1 – Бруно Сулак. Њих двојица су као два претка Пинк Пантера пљачкали највеће банке, музеје, јувелирнице. Јовановић се користио теоријом да је “техника у служби човека”, па је у пљачкама користио и радио-станице, радаре и све могуће техничке блокаторе којима су се неутралисали алармни уређаји. И то је био прави филм. У стварности га је јурила полиција Француске а он је у филму глумио полицајца који хапси криминалца Жан Пола Белмонда.

Бруно Сулак и Стив Јовановић са екипом су опљачкали 15 најбољих јувелирница, вредност плена била је триста милиона марака. Њихове авантуре биле су непрекидно на насловним странама француских новина, али не само француских већ и многих других, а њихови подвизи су постали инспирација многих филмова који су снимљени по Сулак–Јовановић акцијама. Прва позната Сулакова пљачка у Ници биће инспирација за филм “Канали раја”, а наћи ће се и у филмској реплици у француском блокбастеру “Жаца” где је дублиран прави напад на воз (оригинал животни рукопис Сулак&Стив) а глуми Ален Делон.

У инвентару пљачки овог двојца су: слика Ван Гога – 28 милиона франака, продавнице “Картије” у Паризу – 14 милиона франака, “Монтењ” – 27 милиона марака, “Бреси” ­– 21 милион, “Ферет греј” – 18 милиона. У митовима који су пратили Сулака и Стива био је доминантан спектакл акција које су изводили, али и “хуманитарни карактер” њихових пљачкашких мисија. Јер никада иза њих нису остајали лешеви и крв. Бруно Сулак ће признати да је пуцао само једном, и то ни мање ни више него у Де Гола. Али само из “задовољства”, па га је и промашио. Но никако не треба сумњати у пуцачке квалитете човека који је био у Легији странаца.

Њихова последња пљачка требало је да означи одлазак у “пензију”. Из продавнице Картијеа у Кану “узели” су накит вредан седам милиона долара. Као “пензионери” отишли су у Аргентину, у Буенос Ајрес, али им се није свидело па се враћају назад. Сулак је ухапшен у Бујону, на шпанско-француској граници, у украденом БМВ-у и с лажним југословенским пасошем у џепу. И то је први кадар “филма живота” где долази наставак јер Стив Јовановић са екипом пресреће воз са Сулаком, отимају пајташа и стављају лисице четворици полицајаца који су га спроводили. По једној причи они су тада од полицијских пратилаца запленили “колекцију” оружја, између осталог и револвер који ће касније бити нађен код шеснаестогодишњег Ентонија Делона, што је на неки начин била симболична копча јер је његов отац, Делон сениор, неизоставан у читавом случају живота и смрти Стевице Марковића.

Ускоро долази до наставка овог “истинитог блокбастера”. Полиција поново хапси Сулака, а његов пајташ Стив Јовановић изнајмљује хеликоптер да га спасе из затвора. Али у овом сценарију прави грешку и летелицу рентира на аеродрому Бордо-Мерињак, у непосредној близини затвора у Градињану. Полиција му 11. марта 1984. године прави заседу и Стив Јовановић гине у њој.

Убрзо је погинуо и сам Сулак у неком каснијем покушају бекства из затвора. “Пари Мач” га је испратио чланком “Збогом, пријатељу!”. И нормално је да новине захвале јунаку који им је доносио велике тираже. Том покровитељском односу медија и јавности према овом дуету доприноси то што иза њих никада нису остајале жртве, што је на неки начин каснији пинкпантеровски “потпис”. Осим тога, те бајке о крађи богатих да би се давало помало и сиротињи стандард су свих бајки о лошим момцима конвертованим у робинхудовске ликове.

У Београду, Србији, Југославији, Бруно Сулак је некако присвајан као земљак. И то пољско, словенско презиме доприносило је томе. А и у том хапшењу је имао лажни југословенски пасош на име Радише Савића. Чак је и француска штампа понекад Бруна Сулака проглашавала Југословеном, а његову екипу називала “опасним југословенским гангом”. Симболично да је аутор ових редова слушао бајке о Сулаку и Стиву у кафани “Мали Париз” некако у исто време када су они правили чуда у правом и великом Паризу.

Све је то било на неки начин наслеђе Стевице Марковића који је први Французима открио да Срби могу да “шију и кроје” другачије. Тада су и створене предрасуде о којима ћемо нешто касније.

А пре тога, да останемо у свету филма. Оног правог. Француска полиција је Стива Јовановића идентификовала управо преко његове кратке улоге у филму “Ле Профессионнел” са Жан Полом Белмондом. Био је то његов први и последњи филм. Занимљиво је да и даље постоји његова глумачка страница на чувеној филмској страници ИМДб.

Од ковчега до изложбе у Кинотеци
Хипотетички – замислите да сте постали телохранитељ и ортак француског глумца Винсента Касела и да сте му пре неколико година набацили садашњу (сада већ некадашњу) супругу Монику Белучи, која је пре тога била ваша девојка. Замислите да вас је Винсент Касел упознао са брачним паром Никола Саркози и Карла Бруни. И ви сте постали толико блиски и са Винсентом Каселом и Моником Белучи, и са француским председником и првом дамом, да сте почели чак да идете у кревет с њима.

И идете тако из кревета у кревет по Јелисејским пољима, париским арондисманима, и није вам доста што гужвате постељину са врхунским лепотицама и политичком елитом, већ бисте, уместо да запалите цигарету после секса, ви запалили по зезнутим стварима, рецимо по фото-апарату. И почнете да сликате Карлу Бруни у загрљају младих фрајера и девојака које сте им ви довукли до резиденције. И онда пожелите да уцењујете њеног мужа.

И шта очекујете од Николе Саркозија? Да вам поклони карте за Ролан Гарос? Или најновији “пежо”, тек спуштен са фабричке траке? Или макар нови модел лакост мајице?

Океј, сада бих уместо брачног пара Саркози у текст ставио председнички пар Макрон, али поента је иста. И сада видим да сам у овим градацијама заборавио и ово: Замислите да сте урадили све то плус да сте са три ортака у шетњи Паризом видели како у неком бистроу седи славни писац Мишел Уелбек. И приђете му док он пије неку раритетну бербу и излупате му шамаре тек тако. Или је боље поређење са Марковићем да сте срели у бистроу Бернар Анрија Левија и ишамарали га – мада би то у Србији код неких изазвало одушевљење. Ето то је неко приближење случаја живота и смрти Стевице Марковића, јунака афере која је била натопљена сексом, политиком, уценама и бруталном егзекуцијом како Стевице, тако и његовог пријатеља Милоша Милошевића чији је крај био подједнако трагичан мада на другом крају света – у Холивуду.

И као што сам неколико пута споменуо у претходном делу ове књиге – живот обојице је личио на филм, имао везе преко једног актера са филмом, а Милош Милошевић је заиста био везан за филм. Пре неколико година у Музеју Југословенске кинотеке у Београду организована је изложба “Сећање на једну младост” посвећена српском глумцу Милошу Милошевићу, у Холивуду познатом под уметничким именом Милош Милош. Стевица Марковић био је главни актер огромног политичког скандала који је тресао Француску, а Милошевићева каријера у Калифорнији није имала толико степени Рихтера да би срушила она чувена слова “Холлywоод”, али је ипак добро протресла Долину снова.

Ален Делон стиже у Београд
Асве је почело филмом. Тачније снимањем једног страног блокбастера. Био је то крај педесетих, почетак шездесетих када су Београд, Србија и Југославија показивали свету да није ни Исток, ни Запад. Голи оток је био иза нас, тек је требало да дођу гитаријаде у Хали 1 Београдског сајма, интернационални фестивал ФЕСТ са гостима попут Кополе, Де Нира, Џека Николсона, Њупорт џез фестивал у Дому синдиката, гостовање Стоунса у Загребу и Дип парпла у Београду, вечера Алфреда Хичкока у Скадарлији, Титово пијуцкање вина са Лиз Тејлор и вожња Софије Лорен по Брионима… А на почетку свега, тог доказа да Београд није Москва или Братислава или Кијев, био је долазак екипе страног филма “Марко Поло”.
У Београд је са екипом стигао француски глумац и суперстар Ален Делон. Ту је упознао Стевицу Марковића и Мишка Милошевића, два згодна и јака фрајера који су дане проводили скачући са Савског моста, јурећи градске лепотице, и већ нанизали на своје песнице све што се могло испребијати да би се стигло до титуле “краљева улице”. То је тада добро знао и млади Драган Николић када би са “сељачког” Црвеног крста силазио у свет иза границе са Славијом.

Заправо, Делон је изгледа у Београду упознао Милоша Милошевића који ће му неколико година касније препоручити Стевицу за телохранитеља.

У Дому културе “Божидар Аџија” налазила се школа глуме коју је водио професор Јова Путник. Милошу Милошевићу није довољно што осваја девојке и скаче са Савског моста. Он долази у ову глумачку школу у којој предају глумци из Београдског драмског позоришта. Милошевић самоуверено говори да ће постати нови Џејмс Дин, нудећи чак опкладу пријатељима да ће с разлогом постати настављач, екстензија “бунтовника без разлога”. Професор Путник га представља италијанском филмском продуценту који је био у Београду, а све ради снимања филма “Марко Поло”. Тада Милош добија позив да дође у Рим на кастинг за улогу.

Милошева сестра Зорица већ више од пола века бори се за истину о трагедији Милоша Милошевића. Она је завештала Југословенској кинотеци оставштину трагично преминулог младог глумца, а пре три године водио сам с њом, за потребе текста у Недељнику, разговор у којем ми је описала животну путању њеног брата од кастинга за филм “Марко Поло” до трагедије у Лос Анђелесу, па и оно што је следило иза ње.

“Током снимања ’Марка Пола’, мој брат се зближио и постао пријатељ са Аленом Делоном. Није хтео да глуми у позоришту већ је наставио са снимањем тог филма у Венецији. Тада је Милош одбио понуду великог италијанског продуцента Дина де Лаурентиса и отишао је у Француску. Постао је филмски двојник Алену Делону и дублирао га је у многим филмским сценама. Чак су та дублирања била и у неким смешним сценама као када је требало приказати Делонове ноге које су биле криве”, прича о почетку свог брата Зорица Милошевић која је и сама одбила пословну понуду истог тог великог Дина де Лаурентиса.

О томе су писале и италијанске новине уз реченице типа “Једина Југословенка која је одбила филмску каријеру у Италији”. Зорица је напустила Србију 1957. када се удала за сликара Бруна Маскарелија. Њега је упознала првог радног дана у издавачкој кући “Просвета” на Теразијама, а тај посао јој је пронашао нико други до Оскар Давичо.

У Паризу је Милош Милошевић постао Делонов најближи сарадник. И то не само када га је требало дублирати на филму. И то не само зато што му је био телохранитељ. Постао му је најбољи пријатељ.

Како су Стевица Марковић и Милош Милошевић били први пар Марковић–Милошевић који је потресао свет пре презимењака Слобе и Мире

Афера “Марковић”, као и сама Стевичина смрт, имала је тамну позадину чији је мрак прогутао мноштво сведока и пријатеља двојице Београђана. Неколико њих било је убијено, и то на различитим географским тачкама. У Бриселу је убијен Урош Милићевић, у Холивуду Крсте Попчевски, а пре неколико година на Копаонику Борис Ацков. Преживели сведоци су захваљујући ћутању обезбедили себи живот, као Миша Словенац који је данас милионер у Њујорку те и даље прича о сликарству и сигурно не жали што није прошао пријемни на ФДУ када и његов пријатељ Драган Николић.

Читаву ову причу око српских пријатеља или телохранитеља Алена Делона пратиле су екстензије, наставци који су често били измаштани у сценаристичким бравурама и много различитих верзија од којих је свака тврдила да је тачна. А разлог за то је никада утврђена истина и разрешење. Неколико пута радио сам на тексту о Београђанима из Делоновог окружења. Некада на основу докумената, али често сам имао прилику да разговарам са пријатељима Милошевића и Марковића.

Мала дигресија, пада ми на памет да када спојим ова презимена добијам идентификацију кобног пара српске политике Слободан Милошевић и Мирјана Марковић. И управо су Стевица и Милош били први Срби чија су презимена Марковић и Милошевић запад Европе и Америка упамтили пре трагичних догађаја с краја осамдесетих и рата у Југославији. И баш су они били нека врста претече нашег општег неразумевања и сукоба са светом али и залуђивања да се тај моћни свет може победити и насамарити.

Али враћамо се на тему, на контакте са пријатељима и члановима породице Милоша Милошевића и Стевице Марковића, на те различите верзије њихових биографија.

И сам долазак Стевице Марковића у Париз има неколико верзија. Прва је да је дошао следећи свог београдског камарада Милоша Милошевића. По другој верзији, он је у Паризу имао сестру коју је један тип покушао да претвори у проститутку. Умешао се брат, „издемолирао“ типа лоших намера, онда је Стевичина сестра покушала самоубиство скочивши под композицију подземне железнице, остала без ногу, и њен брат је водио рачуна о њој.

У разговору са Зорицом, сестром Милоша Милошевића, сазнао сам следеће:

“Није Милош Милошевић довео Стевицу Марковића у Француску да би га упознао са Аленом Делоном. Стевица је имао брата у Паризу и код њега је дошао када се одлучио за Француску. А пре тога, Стевица је две године студирао архитектуру у Загребу. За Стевичину смрт крива је делом Натали Делон, али делом и Срби који су се мували око Маркантонија, вође корзиканског мафијашког клана.

„Другачији је био однос Алена Делона са Стевицом, а другачији с мојим братом. Мој брат је био велики Делонов друг и ја сам знала да одлазим с њима у изласке. Сећам се да смо једном завршили у коцкарници. Делон је губио и бацао жетоне на нас и говорио: ‘Играјте, јер сте срећнији од мене, а после ћемо да делимо.’“

Не знам да ли су Зоричине године у питању, случајно бркање породичног стабла Марковић. Али Стевица Марковић је имао једног брата, и то у Београду. И њему је слао писма у којима би се, у оним последњим, откривало да је уплашен за живот. Али то бркање брата и сестре није битно за читаву причу јер је Зорица добро знала Стевицу Марковића, па јој је чак током суђења у афери „Марковић“ прећено смрћу.

Од ње сам сазнао да је Марковић студирао две године архитектуру, касније у неким документима сам нашао и податак да је он много читао и да се једном чак и Делон забринуо због те читалачке навике свог телохранитеља. И његова последња девојка причала је о њиховом афтер-сеx тајмингу у којем се није стереотипно ударало по никотину већ по причи о филозофији и филозофима.

За неке друге он ће бити далеко од филозофије и биће само жестоки Београђанин који је желео фотографску каријеру, а касније каријеру власника ауто-перионице у пензионерским данима у Београду а никако антиквара филозофске белетристике. Осим тога, једна каснија епизода у којој ћемо сазнати кога је Марковић ишамарао у Паризу демантује да је он био неки фан селебрити и мање селебрити интелектуалаца.

Али управо су те непрестане верзије и спекулације производ никада разјашњене мистерије Марковић. Да ли је он уцењивао Делона или Помпидуа? Да ли је жртва политике или криминала или удруженог и једног и другог? Да ли су заиста постојале фотографије оргија са дамама из француског естаблишмента? Да ли је Ален Делон био толико љубоморан да би се решио свог бившег пријатеља? Да ли су постојале белешке које је водио Марковић и које нису биле његови филозофски записи већ инвентар моћних посетилаца раскошне виле са дамама у Паризу?

Један Марковићев пријатељ каже да ништа од тога није постојало. Да је његов друг Стевица био маштар који је у тој машти знао да оде далеко. Да никакви дневници и фотографије нису постојали. Али маштовити људи се не кажњавају убиством, раскомадавањем тела и трпањем властитог пениса у уста. Сувише маштовити људи заврше или у уметности, науци, или на менталној клиници, ретко као леш у пластичној кеси за ђубре.

Ноћни живот Балкана усред Париза
Но, било како било, Марковић је стигао у Париз и убрзо ће постати лик који ће знати свака француска продавачица кроасана. Чак ће и „Пари Мач“ објавити текст “Стевица Марковић – најјачи и најлепши човек Париза”.

Сваки почетак је тежак – аксиом је који није важио за Стевицу и Милоша. Њима су живот и узбуђења у њему текли као најбољи шардоне.

У тим првим емигрантским данима, када су својим ђоновима заорали Јелисејска поља и остале булеваре и тргове, за Марковића и Милошевића је Париз заиста био град светлости. Потоци шампањца, ноћна оверавања чувених клубова у које су стизали са Аленом Делоном постали су рутинска ствар. Наравно, повремено би се подсећали старог заната из Београда, па би на плочнике Париза песницама слали тамошње главне снагаторе, чисто да не забораве београдску праксу и да им Сена не “потопи” Саву и Дунав.

Одушевљавали су Делона пребијањем Арапа и осталих опасних њушки по француској престоници, а знали су и да светске прваке у боксу понизе пребијајући их у случајном сусрету на улици. И наравно, тај спектар разбијања нису фокусирали само на уличне туче, већ су почели и да ломе срца и машту престоних лепотица. На једну од њих набасали су у клубу. Била је то прелепа Франсин Кановас, Францускиња рођена у Алжиру. Њено срце је у секунди “смрскао” Мишко Милошевић, неодољиви плејбој који је, по бројним сведочењима, био човек чија је харизма терала да се при улазу у било који клуб погледи свих посетилаца залепе на београдског мангупа.

Први утисци које је Ален Делон испоручио Милошевићу када га је Београђанин упознао са својом новом девојком Франсин били су: “Шта ће ти ова курва?” Ипак, десио се обрт раван филмском. Неколико месеци касније Франсин Кановас добиће мужа и ново име и презиме – Натали Делон.

О томе ми је причала Зорица Милошевић, Милошева сестра, за потребе текста у Недељнику пред изложбу посвећену њеном брату у Музеју Југословенске кинотеке.

“У децембру 1963. била сам са мајком у посети Милошу у Паризу. Он је за себе изнајмио гарсоњеру од другарице, а нама је оставио стан да у њему одседнемо током овог боравка у Француској. Једне вечери смо изашли у град са Делоном, и после тог изласка ја сам се вратила у стан где ме је чекала мајка, а Милош је наставио са проводом без мене и Делона. Ујутру сам отишла у његов стан да бих му однела јело, али ме је на вратима дочекао његов велики пријатељ Ненад Неша Јончић и рекао да не могу да уђем. Ипак сам ушла и тада видела да из кревета устаје изузетно лепа девојка. Била је то Франсин Кановас – Францускиња рођена у Мароку која ће касније постати позната као Натали Делон. Било је то 31. децембра.”

Франсин Кановас и Милош Милошевић били су у вези три месеца. Ту везу прокоментарисао је Ален Делон следећим речима: “Јуре те лепе жене по Паризу, и можеш да имаш сваку, а ти излазиш са скоро дрољом.”

Та реченица је убрзо добила бизаран и комичан обрт.

“Када је 1964. била премијера једног филма у Паризу, на партију је Милош Милошевић затекао Франсин која је седела поред никог другог до Делона. Тада је Милош добацио свом пријатељу: ‘Кажеш ми да излазим с курвом, а ето она седи поред тебе.’ То су објавиле и неке француске новине. Убрзо Франсин Кановас постаје госпођа Натали Делон – супруга најпопуларнијег француског глумца. Готово да је сигурно да је лепа Францускиња са крштеницом издатом у Мароку нарушила делом пријатељство Милошевића и Делона, али Милошева сестра дубоко верује да тада почињу интриге које ће и те како утицати на судбину младог глумца.

Милошева апликација за новог Џејмса Дина
То што је његова бивша постала Делонова садашња није расплакало Милошевића, који упознаје америчку милионерку Синтију Бурон. Она га води у Холивуд и није морала да свом новом љубавнику даје папирне марамице јер му је Делон скинуо девојку. Уместо марамица, купује му “бентли” и једну карту за Холивуд. Тачније две, јер обоје одлазе у калифорнијску долину, где Синтија свом дечку “фром Белграде” прве дане у УСА креира у не само јурцању “калдрмом” Сансет булевара у зверском „бентлију“, већ и тиме што финансира његову филмску каријеру. До тога је Милошевићу стало. Он је желео да победи Делона и да успе у Холивуду.

“Мој брат је у априлу 1964. отишао са својом будућом супругом Синтијом Бурон у Америку, а Натали Делон у јулу те године изјављује да је у другом стању са Аленом Делоном. Ентони Делон је рођен 1. октобра, тачно девет месеци откако сам је затекла оне ноћи са мојим братом. Она се породила 1964. у Лос Анђелесу где већ живи Милош. Мислим да је Ален Делон знао да је то син мога брата јер га никада није баш волео као свог. Иначе, Делон има још деце у другом браку.”

Ово сведочење Зорице Милошевић о томе да је њен брат отац Делоновог сина ми је демантовао њихов заједнички пријатељ тврдећи да је то само њено убеђење. Али такав цикцак игроказ у случају да се ухватите писања о овој теми је нормална ствар. Мислим да ће сваки од биографа имати различите пасусе у односу на друге јер сам од самих чланова породице редовно добијао исказе како су они претходни бележници животописа Марковића и Милошевића лагали.

Делон је Милоша упознао са Синтијом Бурон која постаје Милошевићева супруга. Селе се у Америку. На почетку живе у Њујорку где Милош уписује глумачку школу “Севен Артс Студио”. Исту школу наставља у Лос Анђелесу. Интензивно учи енглески језик и осећа да би могао да добије ону опкладу у којој је обећао да ће бити нови Џејмс Дин. Ту су и пратећи елементи суперстара – вози “бентли”. Одличан изглед и већ добро знање енглеског језика обезбеђују му прве улоге. У сада већ култној и Златним глобусом награђеној комедији “Руси долазе” Нормана Џуисона добија улогу руског морнара Лисенка. Тај филм је снимљен 1965. године. Под уметничким именом Милос Милос глуми са Вилијамом Шатнером, каснијим суперстаром “Звезданих стаза”, у филму “Инкубус”. И као круна долази ангажман за који се спрема – улога у помпезном историјском спектаклу “Пад Римског царства” Ентонија Меја.

Зорица Милошевић каже да ти снови њеног брата о себи као новом Дину нису били без основа пошто је Холивуд био тада у трагању за неком новом мушком младом звездом. На сваких неколико нових сезона филмска машинерија се ставља у погон да би открила ново лице.

У ЛА је био пријатељ Ричарда Бартона, Лиз Тејлор… Завођење лепотица наставља и у Калифорнији, па постоје приче да је био са Натали Вуд и Џејн Фондом. У ЛА се појављује његов стари пријатељ Ален Делон и упознаје га са Микијем Рунијем. Овај холивудски суперстар је већ оверио неколико бракова, а тада му се распадао онај са Барбаром Ен Томасон. Ускоро се она заљубљује у новог породичног пријатеља – Милоша Милоша. Она је пред разводом и усред расправа о старатељству над децом, власништву над вилом.

Како је француски Елвис славио Милоша Обилића
Идок Мишко Милошевић утренирава себе у јаву и сан у америчкој долини снова, његов пајтос Стевица Марковић постаје Делонов “оне анд онлy”. Станује у његовој париској палати у приземљу. Исмејава Делоново рано устајање и јурцање на филмски сет. Иако му Делон нуди ситне улоге у својим филмовима, Марковићу се више допада филмски живот. Спава до подне, обилази кафиће, а ноћу тресе париске клубове и кревете. И не мањка му осионост.

Ту и тамо украде комад славе свог шефа, па осване у чувеном “Пари Мачу” који је донео репортажу о њему с насловом “Стеван Марковић – најјачи и најлепши човек у Паризу”. Ипак, много успешније од славе, са својим газдом дели његову жену – Натали Делон. И не зауставља се само на туђој жени, комада један. И то је предмет свих официјелних и неофицијелних биографа који су у тој “тројци” видели почетак краја месје Марковића.

Да би задивио земљаке из Србије који устају да би диринчили у фабрици, кројачким радњама или пекарском савладавању свих кривина кроасана, Марковић се не зауставља само у препричавању својих догодовштина са Аленом Делоном, већ и у анегдоти како једном приликом шаље славног глумца да му купи новине. Јер гастарбајтери умеју да прилажу разне доказе своје успешности у страној земљи. Неки тај свој успех претворе у три спрата високе виле у свом српском селу, неки направе гробницу с намером да постиде и Тутанкамона, а неки прилажу, као сам Стевица Марковић, пријатељство са славним. А некад се прилаже, у његовом случају, и непријатељство са славнима. Заправо, не ради се о непријатељству већ о прављењу скандала са славнима.

Али да се најпре упознамо са тим славним човеком. Џони Холидеј, то је била неприкосновена француска музичка звезда. Због тог раног “увоза” рокенрола из Америке, преузимања од краља њихања куковима, па њихање куковима док свира гитару, па хистерија коју изазива, па хистерија коју изазива код жена… дакле све је ту и на месту да би га квалификовало за етикету “француски Елвис Присли”.

Снимио је више од хиљаду песама и продао сто и десет милиона плоча, или носача звука, како год. Снимио је и на десетине филмова, а на насловној страни помињаног „Пари Мача“ појављивао се више него било ко други. И још је стигао да се ожени три пута а последњи пут са ћерком свог друга. У сав тај попис рекорда иде и онај са концерта код Ајфеловог торња 2000. године на којем је било пола милиона људи плус десет милиона који су пратили тај наступ на телевизији.

Џони Холидеј је преминуо 2018. На испраћају је било милион његових обожавалаца, а чак седам стотина „харли дејвидсона“ возило је иза белог ковчега са Холидејовим телом. И овај испраћај, баш овако фантастичан испраћај, уприличен је на захтев једног великог Холидејевог фана – француског председника Емануела Макрона. Он се опростио од Холидеја пред окупљенима следећим реченицама из опроштајног говора: “Потребно је да будете овде због Џонија, јер Џони је био ваш. Он је био део свих нас и део Француске.”

И баш као што је француски председник рекао пред ковчегом галског Елвиса Прислија “Он је био део свих Француза”, десило се да је једне ноћи постао и део једног Србина – Стевице Марковића. Уочи једног спектакуларног наступа Џонија Холидеја у Паризу, Марковић обећава земљацима да ће направити хаос у Паризу. И док је на бини Џони Холидеј испоручивао хитове, њихао куковима и изазивао тахикардију женских срца у арени, није слутио да је ту и један необични “фан”. У једном тренутку Стевица се попео на бину, отео гитару од Холидеја и почео да га удара. И ни само то. Од француског Прислија тражио је да виче “Живео цар Лазар”, “Живео Милош Обилић” и Холидеј је викао то у микрофон не знајући шта говори, као ни већина посетилаца.

Цео Париз је брујао о томе, а све француске новине донеле су текст о овом изненадном госту на концерту који је пребио француског суперстара. Из данашње перспективе ово негде спада у бајке ако се сагледа да се последњих деценија испред бине налази кордон момака у жутим „стеwард“ прслуцима, па и блицеви фото-апарата тешко стигну на стејџ а камоли незвани гости. Можда се и укаже вештом фану прилика на неколико секунди, али да пред публиком пребијеш главног француског суперстара, то је баш оно… па, немогуће. Али има оних који се заклињу да се то догодило.

Џони Холидеј се женио три пута, а најпознатији је брак са такође великом звездом Силви Вартан. Та веза, тачније брак памти се по звезданим епизодама али и по две трагичне. Када му је Силви припретила разводом, Холидеј је покушао да се убије пресекавши вене и попивши таблете. Онда је добио опроштај, али су затим доживели саобраћајну несрећу после које су госпођи Вартан морали да операцијама реконструишу лице.

Легенда каже да је Стевица био у вези са Силви Вартан. Никада нисам веровао у ту причу мада ми је извор тврдио да су француске богаташице и звезде обожавале Марковићеву необузданост по традиционалној мустри “жене воле разбојнике”.

Шамарање Жан Пола Сартра
Жан Пол Сартр је велики француски, европски и светски филозоф. Сартр је 1964. године одбио Нобелову награду за књижевност јер је одувек одбијао званичне почасти. У истој години када је и Милош Милошевић отишао у Америку да постане Бунтовник без разлога број 2.

Док пишем ово, читам вест о посети Сартра Крагујевцу током које је заплакао.

“Заплакао сам као мало дете. Сваки странац би требало да дође на гробље невиних ђака који су најскупљом цијеном платили свој протест против насиља, против фашизма. Тешка је успомена коју сам понео. Али, и дивна успомена. Кад год неко помене Југославију, сетим се Крагујевца и његових ђака. Херојства целог једног народа.”

Сартр је током студентских демонстрација 1968. ухапшен због грађанске непослушности, али га је помиловао генерал Де Гол уз речи: “Не хапсите Волтера.” Какве сад имају везе Сартр и Де Гол и Стевица Марковић?

На бизаран начин и имају, али о Де Голу и Марковићу касније, а о Стевици и Сартру ускоро.

На почетку један цитат великог Сартра: “Пакао, то су други људи.”

И јесу, и то је видео у пракси.

Јер, Стевица и екипа су једном приликом у чувеном кафеу “Флор”, у париском Латинском кварту, ишамарали највећег француског мислиоца и филозофа – Жан Пола Сартра. То је био шок. И ако су Марковић и екипа млатили боксерске прваке, градске мангупе и силеџије, питање је шта је био разлог за шамарање великог француског мислиоца. Јер сигурно да Марковић није хтео да “скине” Сартра са трона атеистичког егзистенцијализма, а сигурно га није наљутила ни нека његова књижевна критика. Извесно је и да наш земљак није ошамарио Сартра разочаран његовом новом књигом.

Ништа од тога. Објашњење Марковићеве екипе за ово “пропитивање” великог филозофа било је следеће: “Жан Пол Сартр је био све оно што ми нисмо. Матор, ружан и паметан. Ми смо били млади, лепи и глупи, а он је цео дан срао на телевизији и у новинама и морали смо да га бијемо.”

Ово може деловати надреално и тешко је поверовати да се то заиста и десило, али јесте показатељ читавог карактера ове југовић екипе, београдске екипе око Алена Делона.

Типично за нас. Марковић, Милошевић и екипа мислили су да се цео свет може лако ишамарати и разлупати као гитара о главу Џона Холидеја. Осионост и мегаломанија красила је ову екипу. Јер то је била главна карактеристика читавог случаја што се често спомиње у овој књизи – осионост и представа да се моћни свет може насамарити.

То је главна нит и суштина случаја “Марковић”. Јер Стевица није био никакав гангстер типа Аркана, Гишке, Љубе Земунца… Никаквих ту није било оружаних пљачки, напада на јувелирнице, изнуда, рекетирања, бекства из затвора хеликоптером… После Марковићеве смрти изнет је и податак да он никада није оптужен ни осуђен за неко разбојништво. Из гангстерског фундуса “пиштољ&пенис”, Марковић бира друго. Афера „Марковић“ има везе са сексуално-политичким скандалом, од тога много више сексуалним, него са неким опасним гангстерајем.

И тај мит о “добрим момцима Алена Делона” повукао је снове многих београдских мангупа о шетању богатих милф жена по плочницима париских арондисмана и наплати те километраже добрим миразом, трајним ухлебљењем и могућим великим наследством уколико та стара љубавница није сав свој иметак преписала пудлицама. Али ако се на оставинској расправи нису појављивали унуци и пасмина са педигреом, онда се та жиголо авантура исплаћивала и тај мит који је патентиран са појавом Марковића и екипе живео је и допирао до отаџбине у којој су поједини балавци куповали карте ЈАТ-а или Аир Францеа верујући у то да Европљанке (старије) луде за Србима.

Уосталом, и једна епизода “Врућег ветра” говори о покушајима младог Шурде да стигне до бакица са макро буџетом и микро пасмином.

Мистериозно убиство у Холивуду
Милош у Холивуду јури ка успеху брзином свог „бентлија“. Чини му се да је виђен за наследника Џејмса Дина. Као да ће се остварити његово обећање пријатељима из година када је ишао на часове глуме у Дому културе „Божидар Аџија“. Није било досадно ни у свим тим годинама између Улице Радослава Грујића и Сансет булевара. Стало је ту много тога а сад се стигло до раскрснице живота. Један колега са снимања описује Милошевића као занимљивог али откаченог типа који је имао обичај да понекад спортским колима изненада појури људе по улици и натера их у бег. То је за њега била супер забава. Милошевићева супер забава је била и јурцање за женама. Тај спорт он никада није заборавио. А како би и одустао од тог спорта човек коме је славни Жан Пол Белмондо завидео на девојци коју је описао реченицом: “Због ње би сваки мушкарац ризиковао годину дана затвора.”

Ствари по Милошевића добро иду. У неком калифорнијском кастинг блицкригу обећана му је улога у великом спектаклу “Пад Римског царства” у којем је једну од главних улога тумачила Софија Лорен. Почиње љубавну аферу са Натали Вуд, прелепом глумицом која је играла у филму “Бунтовник без разлога”, где је главна звезда био Џејмс Дин, кога је хтео да наследи Милошевић. Због тога му је импоновала веза са Натали Вуд, која је у љубавној биографији имала већ укњижене везе са Вореном Битијем и Елвисом Прислијем.

Веза са Синтијом је пропала, а његова менторка га је једном приликом пријавила полицији за насиље.

Холивуд никада није био невин. Било је свега и пре Вајнстина, и сада у домино ефекту, исповести злостављаних глумица и глумаца. У Холивуду, у слободно време у слободној активности настрадао је, тада у перцепцијама милиона – чедни Хју Грант. Једно само буљење кроз прозор звезде филма “Четири венчања и сахрана” током холивудске вожње и купљење афроамеричке проститутке Дивајн Браун, и један фелацио који је проузроковао једно хапшење, задрмали су све таблоиде света али и растурили везу са Елизабет Харли. Она типична полицијска фотографија ухапшеног Гранта са типичним бројевима које испод лица имају окривљени обишла је таблоиде и изненадила све. Сигурно су се у то доба и у исто време у одајама предатора Џефрија Епстајна, милионера оптуженог за сексуално искоришћавање малолетница, дешавале горе ствари и оцвалим богаташима се у крилима вртеле тинејџерке, али те године на почетку новог миленијума Грант је сурово “попушио” због једног фелација уличне црне проститутке.

Нису само секс-скандали били наличје Холивуда. Било је ту и мрачних убистава попут морбидног смакнућа прелепе Шерон Тејт, тада трудне супруге Романа Поланског коју је усмртила фанатична “породица” и данас заточеног Чарлса Менсона. Зато и постоји едиција “Мрачни Холивуд” која се с времена на време допуњује новим тамним епизодама.

Она гламурозна слика Холивуда говори о фабрици снова која је одувек материјализовала амерички сан, а истовремено, у котлинама брда и дуж златне калифорнијске долине редовно су се ваљале мрачне приче. У једну од њих уткано је име једног Србина. Младог глумца Милоша Милошевића чија смрт представља једну од заиста најмистериознијих епизода калифорнијске долине.

Пре неколико година у Музеју Југословенске кинотеке приређена је изложба “Сећање на једну младост” посвећена српском глумцу Милошу Милошевићу у Холивуду познатом као Милош Милош. Отварање су пратиле пројекције једина два филма у којима је он играо. “Руси долазе” Нормана Џуисона и “Инкубус” Леслија Стивенса.

У Америци је упознао велику америчку глумачку звезду Микија Рунија и његову супругу Барбару Ен Томасон – на филму познату као Керолајн Мичел. Млади Милош је постао Рунијев пријатељ, а када је глумац отишао на снимање једног филма на Филипине, између његове супруге Барбаре и Милошевића се родила љубав.

Мики Руни је био амерички глумачки суперстар који је укњижио гомилу значајних улога, награде Оскар, Еми, Златни глобус, али и скоро па двоцифрен број бракова. Памти се и као муж фамозне глумице Аве Гарднер. Тако да су млади посетиоци изложбе у Кинотеци могли у паралелама и градацијама да замисле да је случај Милоша Милоша био раван томе да пре неколико година Сергеј Трифуновић (извини, Сергеј) оде у Америку, спајта се са Бредом Питом и Анђелином Џоли и заврши са госпођом Џоли у кревету, а онда их пронађу у локвама крви на поду купатила холивудске виле.

А шта се заправо догодило?

Крајем јануара, тачније 30. јануара 1966. године Милошевић долази у породичну вилу Рунијевих у Холивуду. Око осам сати увече одлази са Барбаром у спаваћу собу. Пар је после неколико сати пронађен мртав на поду купатила, а званична истрага је у финалу рекла да је Милошевић убио Барбару, и то пиштољем који је Мики Руни купио 1964. године. Затим је извршио самоубиство. Ипак, по неким верзијама Милошевић је убијен, а пре тога је био зверски претучен. Његово тело допремљено је у Београд у авиону “Пан ама”, а превоз посмртних остатака као и сахрану на Новом гробљу платио је Ален Делон.

Серија неразјашњених убистава
Више од педесет година та трагична ноћ привлачи медије и публицисте. Између осталог и зато што је била увод у ноћи које су прогутале нове жртве и све оне су имале везе са убиством Милоша и Барбаре. Убрзо ће се и у Паризу откотрљати велика афера “Марковић” која ће претити да постане врхунски политички скандал. У средишту ње је такође био Србин – Стевица Марковић.

Међусобно познанство Милоша и Стевице из Београда, као и заједнички пријатељ – Ален Делон, мешали су догађаје и људе. Породица и пријатељи Милоша Милошевића били су погођени сензационалистичким третманом младог глумца који је успео да за две године трасира одличну позицију у Холивуду. У само те две године колико је провео у Лос Анђелесу, Милош Милошевић је постао најуспешнији српски глумац у Америци, после Карла Малдена наравно. Ако се узме у обзир краткотрајна америчка филмска епизода Милоша Милошевића, онда је то заиста достојно америчког сна који је, ипак, у случају овог младог човека прешао у ноћну мору.

Током изложбе посвећене Милошу у Југословенској кинотеци многи млади Срби су се први пут сусрели са личношћу овог глумца чији је живот добацио у филмску форму са трагичним крајем. И те вечери су добили премијерни увид у каријеру и живот који је брзином и драматичношћу пребацио норму холивудских блокбастера.

Вратимо се на језиву ноћ 30. јануара 1966. У породичној вили Рунијевих, Барбарина пријатељица Вилма Катанија и служавка проваљују у кућу и у купатилу проналазе беживотна тела Милоша и Барбаре. Званична полицијска истрага утврдила је да је Милош пиштољем Микија Рунија убио Барбару па себе. Сам Мики Руни имао је алиби јер је у то време лежао у болници. Али обдукцијом тела Милоша Милошевића у Београду утврђено је да је он био жртва насиља. Такође, у извештајима се тврдило да је Милош Милошевић растурио брак Барбаре и Микија Рунија. Да је оскаровац, холивудска звезда и бивши муж Аве Гарднер ишао на снимање филма на Филипине и Милошу оставио да му чува жену. Ово је мени мало вероватна верзија која приказује Милоша као породичног чувара жене и деце јер је аналогна ситуацији у којој остављате мачору сланину да је чува док ви не дођете са посла. У биографији америчког глумца стоји да је Милош убио Барбару те ноћи зато што му је она рекла да раскида са њим.

Зорица Милошевић, Милошева сестра, тврди да је пар Руни већ раскинуо када се њен брат упустио у везу са Барбаром.

“Мој брат је имао везе са Барбаром, али она је већ била пред разводом и пре него што је упознала Милоша. Мики Руни је већ био девастиран од кокаина, а каријера му је била на силазној путањи. Женио се неколико пута, а само Ава Гарднер, с којом није имао децу, није му ништа тражила после развода. Огроман новац давао је за издржавање бивших жена и деце. Сада је био пред новим разводом. Постоји прича да су Синтија Бурон, од које се мој брат већ развео, и Натали Делон позвале Микија Рунија и рекле му: ‘Ти протежираш Милоша и помажеш му да буде славан, а он одлази са твојом женом у кревет.’ То је разбеснело Рунија иако је његов брак са Барбаром био већ на крају. Захтевао је да Милош више не долази у његову вилу”, испричала је Зорица Милошевић аутору ове књиге.

Читава прича о смрти Милоша и Барбаре добија морбидан наставак. А пре тога, Зорица Милошевић наводи истрагу детектива Шлескија.

“Он је рекао да је Мики Руни 30. јануара отишао у једну оближњу приватну клинику да би се лечио од кокаина. Детектив Шлески је утврдио да су у тој клиници, после вечере у 19 часова, пацијенти били у могућности да својим колима изађу из круга болнице. Тако је сасвим могуће да је то исто учинио и Мики Руни. Сведок у кући Вилма Катанија потврдила је да јој је Мики Руни претио. Она ме је касније звала код ње у Њујорк и рекла да потпишем да ништа нећу пренети што ми буде рекла. И кућна помоћница је нестала, а требало је да буде главни сведок. Два месеца након смрти мога брата настрадао је детектив Шлески. Експлодирао је његов аутомобил у тренутку када је упалио мотор. Није прошло ни годину дана од Милошеве смрти, а убијена је његова жена – Синтија Бурон. Њен леш је пронађен у гепеку аутомобила паркираног у близини српског ресторана који се звао ‘Југославија’ или ‘Славија’. Тада су хтели да набеде да је то убиство починио неко од тамошњих Срба. Била је везана и претучена до смрти, а њено убиство остало је неразјашњено. Пре тога, она ми је послала писмо у коме се покајала што је послушала Натали Делон и упустила се у интриге против мог брата. Написала је да жели да ми каже истину о страдању Милоша, али је убрзо убијена”, сведочи Зорица Милошевић о читавој мрачној мистерији и серији убистава која су се ваљала Холивудом.

Прекинути амерички сан започет испред „Руског цара“
Додатак читавој причи је и епизода са пиштољем Микија Рунија којим је Милош наводно убио Барбару и себе. На пиштољу нису нађени никакви отисци осим једног који је припадао Барбари. На пиштољу су били уклоњени трагови, па је питање како је могао мртав човек након самоубиства да обрише своје трагове. Такође, Милош је те ноћи био код друге особе и посету је прекинуо нагло јер га је позвала Барбара. Није имао намеру да се задржава у њеној вили о чему сведоче упаљени фарови које је оставио на свом аутомобилу.

Милошев београдски пријатељ, адвокат у пензији, хроничар Црвеног крста и Чубуре Радослав Лале Вујадиновић помогао је око изложбе посвећене Милошевићу у Кинотеци. Он се сећа свог пријатеља и каже да су Милош и његова сестра Зорица желели да побегну из Титове Југославије, која им је оца Божидара, бечког ђака и једног од најугледнијих трговаца тог доба, на крају Другог светског рата осудила на три године робије “као непријатеља комунизма”. Лале прича и о кобној ноћи у вили Рунијевих.

“Био је викенд. Жена која је остала у кући, гувернанта, послужила је Барбару и Милоша и нестала. У Београду је рађена нова експертиза. Утврђено је да им је у виски сипан барбитурат који их је омамио. Толико је провидна прича да је он сам себе убио. Сликали смо га мртвог, био је сав у ранама, сав у модрицама, рука сломљена, рана на глави. Милош је био снажан човек, борио се против убице. Чуо је Барбарин крик и кренуо ка купатилу; кад је ушао, добио је ударац у главу дршком пиштоља. Убијени су у купатилу, па су пренети у собу. Мики Руни је био у болници, а ми имамо нашег човека одавде, баш с Крста, који је радио у тој болници, он нам је рекао да је те вечери изашао. Рунију је то била дивна прилика да се реши Барбаре јер је она била поднела захтев за развод, а имао је новца да све заташка и намонтира. Сад, да ли је постојао још нечији интерес да се Милош убије, рецимо Делонов, то не знам.”

Милошева сестра Зорица, једна од најлепших жена Београда која је била и на једној насловној страни у овој књизи толико помињаног „Пари Мача“, каже:

“Мики Руни ме је касније случајно срео у Риму и рекао ми: ‘Душо, ајмо да узмемо једно пиће.’ Ништа му нисам одговорила, а два телохранитеља су га одвукла у собу. Знала сам да је сваки дан за хотелским шанком. Моја једина жеља је била да полагано нестане у мучењу јер нема више пара за кокаин. То би била моја освета.”

Годинама је кружила прича да је пренос ковчега са Милошевим телом из Лос Анђелеса у Београд платио нико други до Ален Делон. Али Зорица Милошевић каже да је пренос плаћен од осигурања које је Милош уплатио током снимања филма “Руси долазе”.

“Ја сам платила пренос ковчега с мојим братом, и то од његовог осигурања. Иначе, једини се Ален Делон понудио да ми помогне. Он је послао одело за Милошеву сахрану. Седела сам у Београду у стану у Улици Максима Горког и причала телефоном са Делоном. Рекао ми је: ‘Изгубила си брата, али упамти, ја од данас могу да ти будем брат.’ На сахрани је било неколико хиљада људи. Неки од њих су се пели на дрвеће да би могли да гледају спровод”, присећа се Зорица догађаја који су пратили сахрану њеног брата.

Филм “Руси долазе” приказан је по смрти Милоша Милошевића и имао је огроман успех, па чак и награду коју је добила цела екипа. То признање намењено њему остало је у продукцији која га је касније уручила сестри и мајци.

Изложба у Кинотеци биће прилика да се људи упознају са биографијом глумца чији је живот потврдио ону стару изреку Оскара Вајлда о “животу који копира уметност”. У случају Милоша Милошевића то је било са трагичним крајем. Можда ће неко и снимити филм о човеку коме се живот у само двадесет пет година сместио у прави блокбастер, али на несрећу и претежно антихоливудски – са тужним крајем.

Осим у филму Милош Милошевић се нашао и у познатој књизи Моме Капора “Фолиранти”:

“За Делоном је отпутовао и Милош Милошевић – Лепи Миша, који је сатима лежао испод инфрацрвене лампе да би одржао свој нежни препланули тен. Убиће га два непозната човека у сивим оделима у вили Микија Рунија на Беверли Хилсу, у Холивуду. Заједно са Барбаром Руни. Понесен типично београдском чежњом за белим светом, тај дечак, који је годинама глуварио на углу Кнез Михаилове испред кафане Руски цар, стићи ће најдаље од свих оних што су се пробијали тамо преко црте.”

Де Гол у страху од студената и премијерова жена у групном сексу
Стевица Марковић живи холивудски у Паризу. Али га Милошева смрт препада. У писмима брату он наводи да мора да истражи Милошев трагични крај. Не слути да ће његова смрт оставити мистерију која неће бити никада откривена.

И кад смо код те смрти, треба рећи да ко год је писао текст о случају Марковић и Милошевић био је оптуживан да је све слагао, изгрешио, фалсификовао. Оптужбе су долазиле или од породице или од пријатеља. И током изложбе посвећене Мишку Милошевићу у Кинотеци ја сам од стране његовог пријатеља увек био изгуриван од лика и дела Стевице Марковића. Милош Милошевић требало је да буде те недеље представљен као човек коме је пресечена велика глумачка каријера и да се не доводи у везу с неким сумњивим типовима.

Такође, сваки текст и књига о Марковићу били су демантовани као компилација фалсификата. У одгонетању убиства момка из Савамале у Паризу налазе се следеће ствари, чињенице:

Тајни албум и бележница које је Стевица Марковић водио са фотографијама оргија у париској вили. На сликама је била Клод Помпиду и тиме је Марковић хтео да уцењује.
Љубомора Алена Делона јер је Стевица имао авантуру са његовом женом Натали Делон.
Марковићево уцењивање Делона јер му је потребан новац за живот, бригу о сестри и отварање ауто-перионице у Београду у који жели да се врати и смири.
Марковић је био близак са паром Делон док им није досадило његово присуство у кући. Марковић је човек без занимања. Он живи од Делоновог издржавања. Нашавши се у немилости, он жели уценама да добије новац.
Корзикански мафијаш Франсоа Маркантони убија Марковића по налогу Делона.
Корзикански мафијаш Франсоа Маркантони рекетира Делона.
Помпиду је деголиста, Помпиду је наследник Де Гола у председничким одајама. Ипак, Де Гол није одушевљен наследником, па проба преко наводних Марковићевих фотографија госпође Помпиду да уклони свог политичког “сина”.
Током 1968. у Француској и широм Европе букте студентски немири. Чак се и председник и генерал Шарл де Гол уплашио револуције која ће преокренути Француску. Велики и храбри човек Другог светског рата није се плашио фашиста али се уплашио студентских немира, па се чак на неко време склонио од њих из Париза и Француске. Постоје сведочења да је као велики пријатељ тадашњег фрацуског премијера Жоржа Помпидуа, Ален Делон ангажовао Стевицу Марковића да учествује у тучи студената. Он им говори: “Ето, ви сте побегли из Београда од комунизма, а сад је он дошао пред Париз.” Али наводно Стевица није хтео да пребија студенте.

Ипак, Марковића и породицу Помпиду није везивао само евентуални ангажман српског бодигарда у пребијању студената. Марковић је преко Делона постао и сам на неки начин пријатељ породице Помпиду. А за многе је то пријатељство значило учешће на оргијама. То су забаве у једној париској вили и у вили Алена Делона у Сен Тропеу. На тим забавама је Марковић направио неколико фотографија на којима је и Клод Помпиду, будућа прва дама Француске.

О томе је причао и Марковићев друг Боривоје Ацков који је и сам био сведок на суђењу после убиства његовог српског пријатеља. Он је на суђењу рекао да претпоставља да је Стеван Марковић убијен због уцењивања фотографијама групног секса на којима је и сам Ацков присуствовао. Њега је на те оргије водио Марковић. Ацков је споменуо високу, плавокосу жену четрдесетих година на тим забавама. Била је то Клод Помпиду. Напоменуо је и да му је сам Марковић забранио да прича кога је од гостију видео на тим оргијама.

Шта је спојило Помпидуа, Марковића и Тита?

Јосип Броз Тито је имао опсесивну жељу да посети Париз. Да у град у којем је био партијски илегалац дође после неколико деценија сада као шеф државе. Ипак, Де Гол никада није хтео да у званичну посету позове Броза, између осталога и зато што се Тито оглушио о захтев француског генерала и некадашњег вође Покрета отпора да се не стреља Дража Михаиловић.

И сваки нови југословенски амбасадор у Паризу имао је задатак да испегла односе и да испослује Титову посету.

Убрзо пошто је Жорж Помпиду изабран за председника Француске, у посету амбасади Југославије изненада је дошао шеф кабинета Жоржа Помпидуа. Југословенски амбасадор је већ видео тријумф и позив новог председника Помпидуа да Броз посети Француску. Али, уместо позива Брозу, смркнути шеф кабинета Жоржа Помпидуа упитао је југословенског амбасадора: “Господине, председник Француске хоће да зна да ли сте ви те фотографије, које је снимила та ваша вуцибатина, већ продали Русима или можете да их продате нама.”

Помпиду је мислио да је Стевица Марковић тајни агент југословенске Удбе и да је фотографије послао у Београд, а да су оне продате Русима који ће да крену са уцењивањем француског председника. Тито је већ имао једну такву операцију када је Курта Валдхајма нашао на листи злочинаца и да је био на Козари. Није могао Тито да уцењује Курта Валдхајма, него је његов досије прослеђен Русима. Валдхајм је као генерални секретар УН учинио велике услуге Русима и Југославији.

Потенцијални Марковићев убица је помогао Де Головом Покрету отпора и добио орден од Саркозија
Током 1968. Марковић се већ налази на животној низбрдици. Откачио га је Ален Делон, а хваљење учешћем на оргијама са високим политичким личностима логично је прерасло у претњу против њега. Пошто је видео да је у опасности, Марковић је желео да скупи 50.000 марака, да се врати у Београд и тамо отвори први приватни сервис за прање аутомобила. Чак је успео у томе, али је онда пожелео да суму удвостручи у коцкарници. Брзином већом од куглице за рулет изгубио је сав новац у коцкарници. Онда је решио да крене са уценама.

На париском ђубришту Еланкур је 1. октобра 1968. клошар Жан Аро пронашао леш упакован у најлонску кесу. Било је то раскомадано тело Стевице Марковића у чијим устима се налазио сопствени пенис.

Ален Делон и његов кум и шеф корзиканске мафије Франсоа Маркантони били су главни осумњичени за ово убиство. Ален Делон је на суђењу одбацивао оптужбе правдајући се својим пријатељством са убијеним коме је небројено пута помагао. Ипак, глумац је током суђења дао једну несмотрену изјаву медијима, а она је гласила: “Шта ради господар кад га уједе пас? Убије пса.” Касније је демантовано да је он то изговорио, и речено је да је то опис француске штампе на однос Делона према Марковићу.

Франсоа Маркантони је практично због суђења у афери “Марковић” био главни осумњичени и провео је због овог убиства неко време и у затвору. Корзикански кум је написао три књиге мемоара са обиљем контрадикторности око случаја “Марковић”. У првој негира познанство, да би на средини исте књиге написао да их је упознао Делон. У трећој књизи наводи једну вечеру са Помпидуом и његовом женом на којој је био и Марковић. Занимљиво је да је у одбрани Маркантони рекао да, да је он хтео да уклони Марковића, никада и нико не би пронашао његов леш.

Франсоа Маркантони није био обичан гангстер. Он је одиграо историјску улогу у Француској. Као што је Лаки Лучано са сицилијанском мафијом омогућио искрцавање савезника на Сицилији, тако је и Маркантони помогао Покрету отпора Шарла де Гола да се искрца на југ Француске и да крене у тријумфални поход на Париз. У прилог томе говори чињеница да је три месеца пре његове смрти 2010. године француски председник Никола Саркози одликовао Франсоа Маркантонија Легијом части заслуга за народ.

Стевица Марковић је последњих месеци живота, кад га је откачио Делон и кад је био потпуно изгубљен, потражио помоћ од Франсоа Маркантонија, очекујући да ће му корзикански дон помоћи у уцени Помпидуа и његове жене. Последњи сведок који је видео Марковића био је Урош Милићевић који је убијен у Бриселу 1976. године. Милићевић је у истрази изјавио да је седео у кафићу са Марковићем када му је овај рекао да има састанак са моћним човеком који ће му помоћи да истера ствар и узме новац. Стевица је ушао у кола у којима га је чекао Маркантони.

Секс, лажи и магнетофонске траке
Док пишем ове редове, све је извесно и познато у вези с последњим изборима у Србији. Познате су и анализе из иностранства мада се овде увек говорило да српске изборе одређујемо ми а не неки тамо странци. Али у једне изборе и у политички исход једног догађаја у иностранству умешали су се на један бизаран начин и Срби. Била је то афера “Марковић” која је ишла до самих председничких и премијерских одаја Шарла де Гола и Жоржа Помпидуа. Ипак, и поред свих рочишта, исказа, афера… деголистички смер француске политике није могао да скрене ни један Београђанин. Он је наводно имао дневник и фотографије на којима су се, спекулисало се, налазиле многе важне личности, па и супруга Жоржа Помпидуа – чувеног француског премијера, наследника Де Гола на месту председника.

Зорица Милошевић, сестра Милоша Милошевића, била је једна од последњих особа које су причале са Стевицом Марковићем пре него што ће он отићи на састанак са којег ће се вратити раскомадан у кеси на француском ђубришту. Она се у причи са мном за Недељник присетила како тог разговора, тако и свог сведочења на суђењу у случају “Марковић” током кога је и сама два пута избегла смрт.

“Ален Делон ме је назвао и питао да ли хоћу да дођем у Сен Тропе. То је била породична вила Делонових и у њој сам затекла Ентонија Делона, Натали Делон и Стевицу Марковића. Ишла сам на јахање са Натали. Она је оптуживала мужа да јој не помаже довољно у прављењу филмске каријере. Ален Делон јој је говорио да нема талента, али да би можда могла да се опроба у вестерну. Зато је и ишла на часове јахања, а тада би с нама ишао и Стевица. Треба рећи да Стевица није никада имао нешто са Натали, али је био сведок тајни и ње и њеног мужа Алена Делона. Ћутао је када је Натали одлазила на три-четири дана код америчког глумца Тонија Кертиса. Ми смо остајали у кући да се бринемо о малом Ентонију Делону. Истовремено, Стевица је крио да је Ален Делон завршио снимање и да је у проводу неколико дана. О томе није ништа знала његова жена”, присећа се сестра Милоша Милошевића која је боравила тих дана у кући Алена Делона у Сен Тропеу. Њој је Стевица говорио да мора да крије активности брачног пара Делон. Али управо га је Натали Делон увукла у скандал желећи да током развода извуче више новца. Стевица је назвао Зорицу дан пре него што ће отићи на састанак са Маркантонијем и рекао да је код свог брата оставио писмо у којем је навео ко је кривац у случају да дође до његовог убиства.

Зорица Милошевић је управо због тог телефонског разговора, после кога ће Стевица ускоро нестати, била позвана као сведок на суђењу у случају “Марковић”.

“Два пута сам била на саслушању. Мене су и два пута покушали да ликвидирају управо због тог разговора са Стевицом. Тај разговор и писма која ми је Стевица слао били су разлог мог сведочења на суђењу. У судници су били Натали и Ален Делон. Рекла сам истину о њој. Натали Делон је устала и напустила судницу. Она је учествовала у интригама против Марковића јер Стевица није хтео да буде њен сведок у разводу од Алена. Али она је искористила један њихов разговор у којем га је, између осталог, упитала: ‘Данас је баш лепо време?’, на шта јој је Стевица одговорио са ‘Да’. Натали је то његово ‘Да’ снимила и налепила на траку у којој је он потврдио да је имао секс са њом. Ту траку је касније послала Алену Делону. Када је то чуо Франсоа Маркантони, вођа корзиканске мафије и рекеташ Алена Делона, рекао је славном глумцу: ‘Ако тај тип прича шта је радио са твојом женом, он ће причати и све друге наше тајне.’ Јер Делон је огромне паре давао Маркантонију као рекет. Делон је имао прошлост младог преступника. Несвакидашња прошлост за филмску звезду, а током целе каријере рекетирали су га корзикански мафијаши. Плаћао је чак и кауције када би неки од њих доспевали у затвор.”

Четнички емигрант у замршеном клупку највеће афере у Француској
“Дакле, Маркантони је узео ту магнетофонску траку, а Стевици је рекао: ‘Идемо у Сен Тропе да регулишеш ствари.’ То је заправо значило да ће на путу убити Стевицу, узети од њега дневник којим ће уцењивати Алена Делона”, присећа се Зорица Милошевић која каже да је у том дневнику Марковића било свега, па и тога да је Делон бисексуалац који је имао љубавника, једног младог сликара којег је виђао у Паризу.

Имао је и многе љубавнице. Три пута се женио. Имао је ванбрачног сина са једном Швеђанком који је продавао новине као колпортер у Паризу. Крило се у периоду његовог успона да има сина. Зорица Милошевић је била сведок када је са Делоном отишла код његове мајке. Управо га је она, на молбу Делонове сестре, натерала да после толико година посети мајку, и тај сусрет је био емотиван.

Она каже да је само суђење у афери “Марковић” било препуно опасних детаља. Судији је подметнута бомба под аутомобил, а и самој Зорици Милошевић је припремано смакнуће. Чак је, током једне њене посете Београду, у наш главни град стигао Маркантонијев брат и представио јој се као француски новинар. Маркантонијеви људи су јој нудили и приватни авион који ће је одвести на суђење.

“Добила сам позив за суђење у Паризу у тренутку када сам дошла у Кан. Чим сам ушла у хотел, саопштили су ми да ћу бити један од сведока. Истовремено, осетила сам опасност и да ме прате. Платила сам хотел, али сам оставила кофер и новац у соби да не посумњају да сам побегла. Мислили су да сам још у Кану када сам првим возом побегла у Париз. Да нисам побегла, убили би ме тада у Кану јер су у питању биле крупне ствари. А сећам се да ми је Миша Словенац испричао: ‘Зорице, рекао сам Стевици да се губи из Париза да би сачувао главу јер му Маркантони спрема убиство.’“

Било је касно јер су Стевичино раскомадано тело пронашли на француском ђубришту, а наводно је камион за одвођење смећа закачио велику кесу са лешом и то су приметили клошари у близини.

Један од важних сведока на суђењу за убиство Марковића био је Урош Милићевић, близак Стеванов пријатељ. Њему је Марковић рекао да иде на важан састанак и Милићевић га је пратио до уласка у такси. Убрзо после сведочења Милићевић је побегао из Париза и стигао у Београд, а за њим и гомиле европских новинара који ће желети да с њим направе интервју.

Постоје теорије које говоре и да је сам Урош Милићевић умешан у убиство. Да је требало да нађе дневник који је Марковић водио о својим сусретима за женама из француског естаблишмента. Онда, на суђењу он говори о убиству метком а до тада се у истрази спомиње да је Марковић убијен ударцем чврстим предметом.

У првој половини седамдесетих Урош се враћа у Француску и даје ново сведочење. У августу 1976. У Бриселу, белгијска полиција проналази два беживотна тела. Једно од њих био је Урош Милићевић за кога је званична истрага рекла да је убијен у обрачуну четничког емигрантског подземља, али многи су његово убиство везали за аферу „Марковић“.

Зорица Милошевић ми је у разговору истакла Уроша Милићевића као једног од криваца за смрт Марковића. “Питала сам Стевицу, након што ми је рекао да иде да се нађе са Маркантонијем: ‘Зашто идеш са мафијом?’ Одговорио је: ‘Не брини се, оставио сам писмо брату у случају да ми се нешто деси.’

„Урош Милићевић је прислушкивао Стевицу. Сећам се да ми је рекао током тог последњег телефонског разговора: ‘Боље да прекинемо јер мислим да ме прислушкују. Позваћу те кад се вратим с пута.’

„Тек касније сам сазнала од самог Уроша Милићевића да је он био тај који је прислушкивао Стевицу. Урош је присуствовао убиству Марковића и код њега је полиција пронашла 200.000 франака. Био је плаћен да се заувек изгуби из Париза и да се више никада не врати у Француску. Била сам присутна када је Урош у Београду давао изјаву француској полицији. Није признао да је присуствовао убиству”, каже Зорица Милошевић.

У мору мистерија које су пратиле читав овај случај постоје разне верзије краја Милићевића. По једној, он се после много година вратио у Париз желећи да дâ исказ о истини читавог случаја. Проглашен је неурачунљивим и послат на психијатрију. Једно је сигурно, а то је да је убијен у Белгији, али се наводило да је мотиве за егзекуцију требало тражити у чињеници да је припадао политичкој емиграцији.

Читава афера “Марковић” имала је везе са политиком, па су и адвокати жртве били из крила које је политички ударало на деголисте и њихову тадашњу песницу – Жоржа Помпидуа. Случај са тајним дневником и фотографијама које су довеле до убиства неколико Срба и велике афере лоцирао се у времену када је Француска пролазила кроз напет период студентских демонстрација. У епилогу читавог случаја, Помпиду је однео победу и постао председник који ће обележити како Француску, тако и сам Париз који му се одужио монументалном галеријом у срцу Париза.

Онима који су посетили тај град познато је да се преко пута џиновске галерије “Помпиду” налази Српски културни центар који је деценијама важио за најзначајније место са којег се пласирала некада југословенска, а по распаду земље, српска култура. Од сликара Владимира Величковића па све до, пре неколико година, концерта београдске Дисциплине кичме чија је музика испровоцирала Парижане.

Будући Митеранов министар заступа породицу Марковић
Истрага је покушавала да докаже да је најлонска кеса у којој је нађен леш Марковића била кеса од неког душека који је купио Франсоа Маркантони за своју кућу. Чак је то и доказано преко регистарског броја на душеку, али је Маркантони, као и Делон, ослобођен кривице услед недостатка доказа. Иначе, породицу Марковић је на суђењу заступао чувени адвокат Ролан Дима, који ће касније постати министар иностраних послова у влади Франсоа Митерана.

Политички аспект афере “Марковић” настаје после убиства самог Стевице Марковића. Премијер Жорж Помпиду је гашењем студентских демонстрација постао “господар ситуације” и особа која је претила да помрачи звезду чувеног председника Шарла де Гола.

Спремају се избори за председника у Француској. Де Гол је у дилеми: да ли да постави за свог наследника некадашњег миљеника Помпидуа, јер он прети да постане већи и популарнији од свог ментора. Де Гола је Помпиду подсећао на епизоду са студентским немирима и чињеницом да је славни генерал побегао пред студентским немирима у америчку војну базу у Немачкој. Зато Де Гол и екипа желе да се отвори завера против Помпидуа. Полиција проналази сведоке пред којима се Стевица Марковић хвалио да је учествовао у оргијама госпође Помпиду и да је то фотографисао.

Појавила се и вест да је високи агент француске државне безбедности посетио госпођу Помпиду која му је потврдила да постоје фотографије са оргија у којима је главни актер био Марковић и још неке од познатих личности Француске.

Деголисти су сматрали да је ово одличан материјал за политичку ликвидацију Помпидуа и да ће га то зауставити на изборима. То се није десило. Помпиду се кандидовао поред афере “Марковић”, победио, и као председник обележио нову епоху у историји Француске после Де Гола.

Касније су се појавиле и тврдње да никакве фотографије нису ни постојале. И када се потписник ових редова претенциозно ухвати да макар мало буде неки детектив, лако је видети да постоје силне нелогичности. Рецимо, ко би дозволио да Марковић фотографише на оргијама? Није то била журка порнхуба него забава високог француског друштва и замислите премијерову жену у клинчу између неке лепе бринете и Марковића, а овај вади… фото-апарат, и то апарат од пола килограма јер тада нису били мали ти уређаји за сликање а и деценијама смо од паметних телефона. Па и да су постојали, не верујем да би премијерова жена пристала на тај и такав селфи. Још мање би пристала на позирање. Како то да фотографије никада нису процуриле у медијима?

Али с друге стране, истрага је обухватила стотине сведока, прву лигу француске адвокатуре, медије који су плаћали авионске карте новинарима да дођу у Београд, плаћале су се и авио-карте сведоцима, правиле се смртоносне заседе сведоцима, на крају многи сведоци су убијени. Дакле ако није постојало ништа, зашто се толика машинерија подиже и зашто има толико мртвих?

Осим тога, да ли можете да замислите да неко сада организује суђење на које долазе оптужени Лео Дикаприо, Џо Бајден, Хилари Клинтон, Доналд Трамп… а да је све без основа и да нема заправо ничега? У афери „Марковић“ неколико пута су подизани и довођени у судницу и Ален Делон и друге познате личности. Адвокат породице Марковић био је велики Ролан Дима. Толико великих играча никако се није могло наћи у некој малој ствари, у малом случају. На крају крајева, било је то велико убиство.

Биле су то и године политичко-сексуалних скандала. Афера „Профјумо“ у Британији је била велики политички скандал а настала је из везе министра иностраних послова са стриптизетом Кристином Килер. Скандал је довео чак до пада владе.

После смрти Жоржа Помпидуа, његова супруга Клод и син објавили су књигу његових сећања где бивши премијер и председник Француске описује политичку позадину афере “Марковић” као борбу за наслеђе Де Гола и да су у ту аферу умешани водећи функционери деголистичке партије као и сам генерал Де Гол. У књизи се налази део у коме пише да су Жорж и Клод Помпиду познавали Алена Делона као највећу звезду Француске и да су се дружили с њим, али да никаквог Стевана Марковића нису никада видели.

Набилдована романтика београдске калдрме
Негде осамдесетих година у Копенхагену сам ушао у хотел да бих се јавио родитељима у Београду. Питао сам колико кошта минут разговора. Пошто је рецепционар сазнао који град зовем и коју земљу, тражио је огроман депозит који ће ми вратити када завршим са разговором.

Неколико година касније мој кум је опљачкан у Берлину. Џепароши су му дигли огроман новац на улици, а у полицијској станици речено му је: “Да, то су Југословени, они пљачкају по том крају.”

Љуба Земунац, Гишка, Аркан… били су они који су обезбедили ту и такву перцепцију “југовића”. На почетку свега био је Стеван Марковић поред свих тих прочитаних књига и две године студија архитектуре које су волели да истакну његови пријатељи. Јер француске новине су описивале Марковића током суђења и након њега као “криминалца, сарадника корзиканске мафије (иако га је можда она убила), трговца дрогом (иако је његов брат тврдио да он везе с тим није имао), уцењивача Делона и брачног пара Помпиду фотографијама са оргија.

Отуда су многи Југословени плаћали предрасуде чак и када су хтели да са пута из иностранства окрену тату и маму у Београд. Осим тога, и поред симпатија дела Срба за земљака који је повалио пола Париза, искрено – шта треба очекивати ако сликате нешто и уцењујете некога а били сте његов гост?

Али то спада и у наш фолклор, менталитет, стару бољку Срба о јадном Србину кога тај пиргави и зли западњак хоће да насамари.

Или, у другој верзији, обрнутом случају, о препаметном Србину који је доскочио развијеном свету, који јесте богат и развијен али је глупљи од нас. Онда на почетку имаш Стевицу, а на крају Младића који ставља Кларку ону своју шапку на главу а нама је то смешно.

Или ти митови о нашем “пенису” за којим луде пиргаве Европљанке, пиргаве милфаре, па испада да је полни орган растао само у Срба а у остатку света обитавају евнуси.

Ипак, мит о Стевици Марковићу одржан до данашњег дана и даље је инспирација, па нас у будућности очекују нови документарци који ће збирно можда превазићи дужину самог живота момка из Сремске улице.

И нису само делови нашег народа били опчињени земљаком који гази у Паризу. Инспирација је он био и у књижевности. Велики српски књижевник Миодраг Булатовић коме се диви Кундера а он у Паризу виђа Стевицу Марковића или пак неке друге кримосе вози у пљачку. И све то опише у престижном, квалитетном, антологијском роману “Људи са четири прста”, иако је у роману фикција.

Па и “Фолиранти” Моме Капора у којима се спомиње Милош Милошевић. Криминалци су омиљена тема наше уметности. Књижевност су обележила дела о таквим ликовима – “Кад су цветале тикве” Драгослава Михаиловића, поново ликови са руба живота Београда, емигранти.

Тај југословенски уметнички портрет криминалца је другачији. И криминалци су другачији. И у компарацијама са портретисањем данашњих криминалаца све је на месту. Ово су јутјун гангстери, из блокова, с мобилним поред пиштоља.

А они ранији? Они из доба Југославије? Они су увек из неког старог дела града: Душановац, Савамала… јер у блоковима су официри и естаблишмент. Ти стари кримоси су романтизовано портретисани. “Последњи круг у Монци” – и ту је романтизован лик кримоса. Њему се тепа на неки начин. Он је аутсајдер, борац за своју правду, наравно и емигрант. Зато је и реклама и слоган филма био “Последња београдска прича са калдрме”. И ту је већ романтика у најави. Записи прохујалог времена кад су се тукли песницама а не ножевима и утокама. И онда се увек ту досоли – јер тај Урке слуша Хендрикса. Урке слуша Хендрикса, Стевица прича о филозофији. Увек је било потребно романсирати кримосе у делима наших YУ књижевника или режисера. Увек су они неки каубоји у џунгли солитера и неправде, појединци, аутсајдери, меланхолици против система. Данас тога нема. Данас је рационално и сурово време. Данас је увек ту јутјун, сплаварке, али остаје љубав уметника и публике за преступнике. Погледајте само рејтинг филма и серије “Јужни ветар”. Можда је то заостатак наше дуге поробљености и митова о хајдуцима. Ко зна? Уосталом, ово нису психолошко-профајлерски редови.

Тај романтични лик кримоса завршен је када је Аркан дошао у „Минимаксовизију“, у телевизијски прајм-тајм. А и погледајте пленове Шарића, шкаљараца, па и тог Аркана, и шта је ту Стевица са својим сном о ауто-сервису. Али Стевица и Милош су љубили светске лепотице, а ови данашњи, из тих данашњих кланова, па они немају шансу да дођу ни до интерфона неке Анђелине Џоли.

А кад смо споменули “Последњи круг у Монци”, Уркета, њега је глумио Драган Николић који је срећом положио те године пријемни на Академији. Јер да није – какав би то мали корак био за париску екипу Стевице Марковића, а велики губитак за нашу кинематографију. Остао нам је свима и заувек као Џими Барка, уместо да су га можда нашли беживотног на некој барци на Сени. У његовом случају је то заиста био испит живота.

Преузето са сајта: Велике Приче

Текст ковертовао у ћирилицу и отпремио: СРПСКИ УГАО