Павле Вуисић – човек који је остао веран себи и пред Титом!

Павле Вуисић, један од највећих српских глумаца, био је познат не само по својим изузетним улогама већ и по свом јединственом односу према комунистичком режиму и Јосипу Брозу Титу. Током Другог светског рата, Вуисић је учествовао на Сремском фронту, али се након рата отворено дистанцирао од комунистичког режима, што је у великој мери обликовало његов однос према Јосипу Брозу Титу. У време када је критиковање Тита могло да доведе до озбиљних последица, па чак и затвора на Голом отоку, Вуисић је своје мишљење исказивао кроз иронију и сарказам.

Једна од најпознатијих анегдота везаних за Вуисића говори о томе како је, у једној кафани на Ади, затражио ћебе. Када су га питали зашто му је потребно ћебе, јер је било лето, Вуисић је одговорио да жели да прекрије Титову слику на зиду. Овакво понашање било је невероватно храбро у време када је култ личности Тита био на врхунцу.

Још једна анегдота говори о Вуисићевом сусрету са Титом током снимања филма „Битка на Неретви“. Када су га двојица официра одвела на пријем код Тита, Вуисић је одбио да обуче свечано одело, инсистирајући да остане у својој уобичајеној „алаској униформи“ – бермудама, раскопчаној пругастој кошуљи и папучама. Његова одлучност да остане веран себи изазвала је буру, коју је Тито лично смирио, одводећи Вуисића у приватну просторију где су, како се прича, попили виски и разговарали. Овај сусрет само потврђује колико је и сам Тито ценио Вуисићев таленат и аутентичност, иако му ова љубав није била узвраћена.

Оно што је додатно издвајало Вуисића била је његова скромност и жеља да остане ван јавности, чак и у тренуцима када је био на врхунцу славе. Његова последња жеља била је да умре без велике помпе. Када је преминуо 1. октобра 1988. године, само његова супруга Мирјана и лекар су знали за његову смрт. Сахрана је одржана у најужем кругу, без присуства јавности, у складу са његовим тестаментом који је налагао да се смрт објави тек три дана након погреба.

Павле Вуисић остаје упамћен као глумац који је својим талентом, храброшћу и принципима обележио једну еру српског филма, али и као човек који је до краја остао веран својим уверењима и људској скромности, чак и када је био окружен моћнима и славнима.