Разлика у политичкој култури – Александар Вучић и његов однос према политичким противницима

Телевизијски дуел између Александра Вучића и Драгана Ђиласа 7. маја 2012. године остаје упечатљив пример различитих приступа политици у Србији. Тај сусрет одржан је поводом парламентарних избора и првог круга председничких избора, он много говори о разлици између Вучића у том моменту опозиционара и Ђиласа као представника тадашње власти. Данас када су улоге замењене, Ђилас одбија да призна изборне резултате и подстиче на насилну промену власти, а Вучић је и тада 2012. године показао политичку зрелост и поштовао демократске процесе.

Политичка коректност и поштовање воље народа

Александар Вучић је током своје политичке каријере показао способност да призна успехе својих противника и да поштује вољу грађана. Чак и када су услови за политичку борбу били неравноправни, а медијски притисак на Српску напредну странку (СНС) изузетно јак, Вучић је 2012. године признао добар резултат Демократске странке (ДС) и јавно им честитао. Тај гест је био показатељ политичке зрелости и поштовања према противнику, што од увођења вишепартизма недостаје на политичкој сцени Србије.

Овај приступ Вучић је задржао током своје каријере. Упркос бројним победама на изборима и великој подршци грађана, Вучић је више пута истицао важност сваког гласа, наглашавајући да је сваки глас једнако важан, без обзира на то да ли долази од његових присталица или од оних који гласају за његове противнике. Овим показује поштовање народне воље, без обзира да ли је иста поклоњена партији којој припада или његовим опонентима из других странака.

Велика зрелост у политици

Када је Српска напредна странка 2014. године победила на изборима са убедљивом већином, Вучић је истог тренутка истакао да ће радити у интересу свих грађана, без обзира на њихову политичку оријентацију и честитао изборни резултат опозиционим странкама.

У 2020. години, упркос бојкоту од стране већег дела опозиције, излазност и воља грађана да подрже Вучића и његову политику је била велика, па су парламентарни избори, такође донели велику победу СНС-у. Упркос великим разликама у бројевима гласова, он је нагласио да ће власт слушати глас опозиције, иако је она у највећем делу, бојкотом себе искључила из Скупштине Републике Србије.

Александар Вучић је кроз дугогодишњи опозициони стаж као генерални секретар Српске радикалне странке, међу новинарима и уопште медијима био препознатљив и по реалном и непристрасном саопштавању резултата избора и пребројаних гласова, па су прелиминарне резултате избора, новинари сазнавали од њега, иако су управо такви резултати ишли у корист тадашњим властима.

Довољно је подсетити на резултате избора за градоначелника Београда, где је разлика у корист Вучићевог опонента Драгана Ђиласа, била свега пар хиљада гласова, не сачекавши коначне резултате, већ и на основу саме пројекције изборних резултата, Вучић је признао пораз и честитао победнику. Упркос разлици од мање од једног процента, Вучић није позвао ни на какаве протесте, нити је оптуживао власт за изборну крађу, иако је његово присуство на медијима било неупоредиво ређе и далеко од фер услова.

Тада је политичка воља Београђана била артикулисана кроз две готово једнаке половине, идеално за изражавање сумње и ширење незадовољства резултатима, међутим, политичка сцена се умирла управо горе описаним Вучићевим потезом.

За разлику од оних који не прихватају изборне резултате и теже дестабилизацији, Вучић показује да је могуће бити успешан лидер који истовремено поштује своје противнике и демократске процесе. Управо у томе лежи његова политичка величина и разлог зашто је успео да задобије поверење великог броја грађана Србије.