Сећање на Саву Шумановића: Од Уметника до Мученика
На годишњицу мученичке смрти Саве Шумановића, књижевница Тајана Потерјахин осврнула се на значај и величину овог великог уметника, истичући његову уметничко, али и херојско дело. У свом осврту, она је написала:
„Данас се сећамо страдања и мученичке смрти Саве Шумановића, једног од највећих уметника које је Србија икада имала: свој стил је називао ‘како знам и умем’, а знао је и умео више од свих других.
Опомињемо се његовог завета запечаћеног крвљу којим смо сви обавезани да пишемо, објављујемо и да размишљамо ИСКЉУЧИВО на ћирилици, ако смо Срби.
Не постоји изговор да користимо латиницу.
Не постоји оправдање и опортуни разлог који нас неће постидети када будемо стали пред лице Саве Шумановића.
Саву Шумановића, након зверског мучења, усташе су стрељале на данашњи дан 1942. године.“
Уметник без гроба и споменика
Године 1942, након капитулације Југославије, Шид улази у састав Независне Државе Хрватске, а ћирилица постаје забрањено писмо. Сава Шумановић, из протеста и снажног осећаја припадности свом народу и култури, наставља да слика, али више не потписује своја дела. Уместо тога, на својим платнима бележи само годину настанка, као тихи протест против забране његовог писма и народа.
Трагичног дана, на Велику Госпојину 28. августа 1942. године, усташе спроводе акцију у којој хапсе око 150 виђенијих Срба из Шида и камионима их одводе у затвор у Сремској Митровици. Међу ухапшенима је био и Сава Шумановић. Догађаји који су уследили никада нису у потпуности расветљени, али је познато да су ухапшени били мучени и потом стрељани, вероватно 30. августа, што се узима као датум смрти овог славног сликара.
Шумановића је надживела мајка, која до краја свог живота није успела да пронађе посмртне остатке свог сина јединца. Сава Шумановић је заувек остао крај својих суграђана у масовним гробницама у Сремској Митровици, његово тело никад није идентификовано, а он је остао уметник без гроба и споменика.
Саво Шумановић је одбио да потписује своја дела на латиници и због тога је дао живот, за наше национално писмо, да би ћирилица живела.
