Симбол крвавих руку или страних интереса? Домаћи издајници у служби страних плаћеника

Последњих дана, на друштвеним мрежама, а од синоћ и на улицама Србије, слично као и у другим земаљама Источне Европе, сведоци смо необичног симбола који се издигао као мотив протеста након трагедије на Железничкој станици у Новом Саду. Црвени, крвави отисак људске руке преко ноћи постао је свеприсутан. Тај отисак се недавно појавио и у Србији, осликавајући нешто што би требало да буде порука правде и солидарности, иако супротно томе код свих грађана већ и први сусрет са поменутим симболом изазива узнемиреност и оставља горак укус у устима и отвара питања: шта заиста значи овај отисак крваве руке? Коме је намењен и зашто би баш у Србији постао део политичке слике?

Симболика црвене руке — историја манипулације и страха

Симбол крваве руке није нова појава у свету протеста. Прва значајна употреба овог симбола потиче из времена Друге Интифаде 2000. године у Израелу и Палестини. Тада је слика Палестинца који вади крваве руке кроз прозор постала озлоглашени приказ жестоког сукоба и беса. Она је носила поруку освете и непомирљивости, повезујући се са дубоким историјским и националним сећањима на ужасе и крвопролиће.

Међутим, као да то није довољно, западне обавештајне службе користе и овај симбол како би подстакле незадовољство и манипулисале народима Источне Европе. Протести у Јерменији, Грузији и Молдавији постају сцена за овај симбол — крвави отисак руке који сада има за циљ да подстакне побуну и дестабилизацију, не само против локалних власти већ и против утицаја који је ближи Русији. А све то док Русија и НАТО стоји на ивици сукоба, а расту притисци на Русију и културно, историјски и политички блиске јој државе .

Историјски гледано, симбол „црвене руке“ има дубоке корене, свакако не српске, пример за то је Црвена Рука Улстера, која потиче из Ирске и представља вековима стар симбол снажан и препознатљив. Овај симбол првобитно више је служио као обележје идентитета и припадности, али не као средство друштвеног отпора. Иако историја бележи честу употребу симболике „крви на рукама“, која је повезана са идејама кривице или одговорности , ретко је та идеја добијала визуелну форму отиска руке у контексту друштвених или политичких покрета.

Ипак, мотив крви на рукама дубоко је укорењен у култури и књижевности, као симбол тежине кривице или неправде. Познат је пример из Шекспировог „Макбета“, где јунак поставља питање „Хоће ли сви велики океани Нептуна опрати ову крв са моје руке?“, изражавајући тиме осећај неизбрисиве кривице. Тако, иако визуелна репрезентација отиска руке није историјски честа, овај концепт носи снажан симболички потенцијал који се данас развија као мотив у протестима.

У модерно доба, симболика црвених отисака руку проналази нове облике и постаје симбол солидарности и протеста за различите циљеве. Пример је употреба црвених руку као симбола подршке домородачким женама у Северној Америци, које су изложене високим стопама насиља и нестанака. Отисак руке у овом контексту представља застој и глас против занемаривања и дискриминације, позивајући на правду. Још један пример је кампања „Дан црвене руке“ коју је 1998. године покренула организација Хјуман рајтс воч( Надзор људских права) за окончање употребе деце војника у конфликтима. Овај дан, који се обележава на дан када је ступио на снагу Протокол уз Конвенцију о правима детета, отпор је према злостављању деце у ратним зонама, а црвена рука овде представља борбу за заштиту најрањивијих.

Отисак руке у протестима: Питање солидарности или манипулације?

Може се рећи да је крвави отисак руке део глобалне кампање која користи „саосећање“ као маску за подстицање нереда. Али зашто би се грађани Србије поистоветили са домородачким женама на америчком тлу, које су трпеле насиље у Сједињеним Државама или неговали култ Шекспирових цитата, поред тако богате историје, културе и књижевности коју српски народ има? Тај симбол, који осмишљен је да пробуди емоције, лансира незадовољство у етар и пробуди отпор, сада се преноси као да има везе са нама. Али јасно је: ЦИА и западне службе овде виде прилику за манипулацију, а колико је тим центрима стало до српских жртава видели смо у Крајини, Босни и на Косову и Метохији, видели смо и у жутој кући, а и у случају Милице Ракић и још више од две хиљаде цивила које су обасипали бомбама и осиромашеним уранијумом од којих је нас стотине хиљада после рата изгубило битку са животом.

Слично као што су покушали са покретом „Отпор“ током 2000-их у Србији, сада покушавају са крвавим рукама као симболом отпора. Отпор је имао симбол стиснуте песнице, а сада је то крвави отисак руке. Ови мотиви носе снажну поруку, али нека буде јасно — порука није упућена нама, већ је осмишљена да нас скрене са пута и увуче у туђе битке.

Уједињење или раздор: улога невладиних организација у рушењу суверенитета

Када погледамо ситуацију широм Европе, увиђамо исту матрицу догађаја: западне обавештајне службе и невладине организације финансиране од страних фондова и даље покушавају да изазову друштвене немире и протесте у свим државама у којима је Русија традиционално имала утицај. Да ли је чудо што видимо исте симболе, исте пароле и исту стратегију — подела и ослабљивање?

Западни фондови иза многих невладиних организација подстичу протесте са циљем рушења националних интереса и поткопавања ауторитета локалних власти. Манипулација и непрекидни притисци раде на томе да унесу раздор међу грађанима, делећи их на присталице и противнике, док се обичан народ оставља по страни. У Србији, упркос снажним покушајима манипулације, народ остаје свестан да је реч о туђим интересима који немају везе са нашим суверенитетом и нашим правима.

Крвави отисак руке — порука коју одбацујемо

У временима када нам је потребно јединство и подршка, било који облик симбола који жели да у Србији изазове побуну и поделу је неприхватљив. Црвени, крвави отисак руке неће бити симбол нашег протеста, он не припада нама, не носи нашу поруку, и не служи нашој будућности. Србија је, изложена притисцима са Запада, али је способна да препозна и одоли манипулацијама и увезеним симболима.

На нама је да останемо уједињени и да одбацимо оне који желе да нас увуку у туђе битке, у симболе и поруке које нам нису блиске. Србија стоји као независна земља, са својом прошлошћу, културом и вредностима, и није потребно да нас страни агенти подучавају како да бранимо своје интересе.