СРБИЈА ГУБИ ДРАГОЦЕНО ПОЉОПРИВРЕДНО ЗЕМЉИШТЕ: Зашто је наша храна у опасности?

Док се градови шире, а нове грађевинске зоне расту као печурке после кише, Србија је на ивици катастрофе која би могла угрозити не само њену будућност, већ и саму суштину живота у земљи. Између два пописа, наша земља је изгубила милион и двеста хиљада хектара обрадивих ораница – податак који не само да потреса већ и упозорава на озбиљне последице које ће уследити.

Слободан Илић из Мајура код Шапца, човек чија породица је вековима неговала ову плодну земљу, сведочи о тужном судбини својих њива. „Ова табла од 320 хектара која је некада била жива са стоком и пољопривредом, сада је постала грађевинско земљиште,“ прича Илић. Његове речи одјекују као ехо плодног блага која се губи под бетоном. Сећање на дане када су деца, огњиште и земља чинила срећне тренутке полако, али сигурно одлази у заборав. Поглед на плодне оранице остаће заробљен у старим фотографијама и публикацијама.

Србија, са четири милиона и седамдесет пет хиљада хектара обрадивог земљишта, сада се суочава са великим губитком, јер се тренутно обрађује само три и по милиона хектара. То је исто земља која може бити изгубљена у трену, а да постане таква плодна и да нас храни било је потребно више хиљада година. Када се земљиште покрије бетоном, на њему се више не може производити храна – и у том тренутку, постајемо беспомоћни, јер је домаће хране све мање.

У Подунавском округу, где је квалитетно земљиште претворено у подручје за градњу, постоји око 45.000 хектара најплоднијег земљишта. Уместо да га чувају и развијају, ми га уништавамо у име „прогреса“. Горан Павловић из Смедерева истиче важност чувања земљишта, али да ли ће речи бити довољне ако не буде правих поступака?

Док Европска унија губи површину земљишта величине Берлина годишње, Србија мора да схвати озбиљност ситуације. Водене ерозије и неправилна употреба земљишта доводе до тога да се наше најважније природно богатство претвара у нешто што дугорочно не можемо обрађивати.

Др Александар Лепосавић из Института за воћарство подсећа нас на важност пољопривредне производње и њену улогу у нашем животу. „Пољопривреда има већу улогу од индустрије. Чување и развијање пољопривреде није само економски важан, већ и животни задатак,“ каже Лепосавић.

Историја нам показује да су људи одувек поштовали земљу, чувајућу плодну ораницу. Данас, ако наставимо овим путем, ризикујемо да изгубимо све. Тиме не само да губимо земљу, већ и нашу будућност, нашу способност да се сами издржавамо и хранимо.

Да ли ћемо се на време пробудити и схватити да је земља наше највредније благо? Ово није само питање економије; ово је питање опстанка. Време је да се зауставимо, размотримо и деламо пре него што буде прекасно.