Приметих у Санкт Петербургу, пре неколико година да у једном маркету на рафовима са воћем и поврћем, српска роба стоји издвојено, са посебно назначеним пореклом, упадљивим, великим словима, као да је и цена готво два пута већа од њиховог домаћег руског.

То Русима није била препрека да стоје у реду крај тих рафова и стрпљиво чекају да купе грожђе или јабуке из Србије. Приметих да готово сваки лојалан купац, пре него што јабуку спакује у врећу омирише.

Наша Србија

Довољно је било неколико дана које сам пре тога провела у тој братској нам земљи, да знам и зашто.Њихово воће и поврће не мирише као наше. Блажена је наша Србија. То је Божија награда српском сељаку за мукотрпан рад и за сву љубав коју осећа према земљи које су генерације пре њега обрађивале.

То је порука разумевања, коју та земља узвраћа онима, који су како би је одбранили бацали оруђе и узимали оружје и остављали је необрађену.

То је мирис моштију ратника и мученика, Христа ради пострадалих, који у тој земљи почивају, никад пронађене, а своју светост сведоче кроз цвеће, дрвеће, житарице и обилате плодове. Понекад нас и прекоре за нашу рђавост, тада земља постаје сушна, а плодови изостају.

Има неки прећутан договор између српске земље и српског сељака, она храни и чува кости предака, а он је негује и брани.

Српске државе нема без српског села, српског села нема без српског сељака, српског сељака нема без српске земље, а без земље нема ни државе, ни народа, ни историје, а ни ситог Србина ни развијене економије, а самим тим ни будућности.

ПИШЕ: Нина Стојановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *