ТАЈАНА ПОТЕРЈАХИН: Не можеш све

– Је л’ ти сад јасно? – могу још да чујем маму, тетку, деку, учитељицу, школског и све друге наставнике код којих сам ишла на приватне часове математике, могу чак да се присетим како су ме гледали, са великим очекивањем, и могу да замислим какво је разочарање изазивао телећи израз којим сам одговарала, јер није ми било јасно, као да сам мајмунче.

– Иде ти лоше јер не вежбаш.

– Не, него не вежбам јер ми иде лоше. Ја то НЕ МОГУ да схватим.

Стално нам, и све чешће, говоре да можемо све што пожелимо. Чак и да је циљ ове охрабрујуће фразе племенит, њено понављање и прихватање за истину могу да изазову страшне последице по душу човека који нешто не може.

Јуче сам носила торбе са пијаце. Било је топло, и плакало ми се од тог физичког осећаја да више немам снаге, који је постајао са сваким кораком нешто друго, дубље и теже. Када сам ипак све донела у стан, нисам се осећала победнички, и као да сам савладала препреку. То што нам некад успева да стигнемо на циљ не значи да претходно нисмо прешли границу својих могућности. Неке људе то можда и челичи, али многе ломи.

И ја још учим да прихватим како понекад нешто не могу. Осетим кад ме је преплавио осећај немоћи, као неки дубок, душевни умор.

Ових дана ме хвата, често долази на концу лета.

Не могу људе. Не могу градове. Не могу више лоше вести, узнемирујуће информације, мисли. Не могу борбу.

Некад „не могу“ буде само привремено.

Морам да станем. Удахнем.

Да радим нешто што волим. И што могу.

„Далеко од књига, далеко од уметности, с даном готовим, лекцијом наученом…“

Волим тесто, гипко је и меко. Волим да развијам коре за питу, мада је бака говорила да нећу то умети, јер сам нестрпљива и непажљива.

А, ето, могу.

Глазуру за добош торту – не могу.

Њен стаклени сјај у излозима посластичарница, на туђим тацнама и фотографијама увек ме подсети на све ситне и важне ствари које нисам могла, а хтела сам.

И силно се упињала, и последњи атом воље мобилисала, и нисам могла.

Тајана Потерјахин