септембар 19, 2024

ТАЈАНА ПОТЕРЈАХИН: О идеји дома, сећању, губитку и породици

0

Фотографија са Фејсбук профила Тајане Потерјахин

Постоји, паралелно са адресама у нашим документима, једна идеја дома који никада не напуштамо: за већину људи, то је родитељска кућа или њена замишљена супротност, зависно од тога да ли је детињство упамћено као лепо или ружно.

ПИШЕ: Тајана Потерјахин, антрополог и књижевник

Ја се сећам огромних лептира на чесми, расцветале текоме и старе маџарке, у септембру мириса оне течности којом је бака заливала барене паприке у теглама, зимницу којом се највише поносила, памтим фрагменте свакодневице, али знам да бих данас остала збуњена ако бих се некако нашла, још једном, у том дворишту. Сећања нас готово увек обмањују, сужавају и шире просторе, замењују боје, размештају ствари. Зато ваљда чувамо фотографије, писма, ситнице које ће бити путоказ кад памћење потамни.

Нашу кућу су срушили, била је светлоплава, са два стуба пред вратима, обичан сеоски дом. На њој је стајао број, скинули смо га пре рушења, и ставили на своју нову кућу.

Некад ми се чини да је моја породица неком клетвом осуђена да се стално сели. Моји преци били су избеглице, и откад је прошло можда пола века како има у Србији Потерјахина, ми се стално некуд селимо.

Али, постоји идеја дома. Плава кућа са рибњаком, огромним стаблима ораха и ружама.

На њој стоји увек исти број.

47.

Плава, избледела метална табла, оно што носите са собом, следећи околности и принуде живота, оно чиме им се опирете, чувајући као завет тај знак, као доказ да постоји неки метафизички континуитет са прошлошћу коју сад чувају само ваша крхка душа и још крхкије заједничко сећање.

Мислила сам, једном, кад будем имала своју кућу, да ставим ту таблу на њу.

Недавно је поново дошло време за селидбу, и некако, у гомили ствари и журби, изгледа да се број изгубио.

Замолила сам маму да га понесе из Конарева, она је учинила то, али не може да се сети где га је ставила.

Синоћ смо се посвађале због тога. Ја сам се страшно разбеснела. Изашла сам љута, ушла у лифт, сишла у приземље и одмах се вратила горе.

У тих неколико тренутака осетила сам како ме преплављује, побеђује, како сав мој гнев и тугу савладава знана и драга идеја дома: не знам хоћемо ли поново пронаћи наш кућни број, али ако једном будем имала кућу, хоћу да видим маму како седи на степеницама и чешља чупаву белу мачку.

47 могу да напишем на било ком парчету лима, да окачим на било коју кућу, и опет ће све бити добро. Не можеш бити бездоман док постоји идеја дома.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *