ЗНА ЛИ СРПСТВО ЗА ВЕСЕЛИНА ОСВЕТНИКА КРАГУЈЕВАЧКИХ ЂАКА?
Веселин Шијаковић (1924-2009) из Никшића
Има оних Срба, за које можда и нисмо чули, а требало би поред славске иконе да им свака кућа слику држи. Да не постоји прича о Веселину Шијаковићу, прича о крагујевачким ђацима о строју анђела остала би тек до половине испричана. То што данас не знамо за Веселина осветника и што му не славимо име, заправо је резултат тога што не жалимо своје жртве, ако ово друштво нема свест да оплаче крагујевачке ђаке и јасеновачку дечицу за ким ћемо плакати? Кога ћемо жалити? Ако не славимо Веселина Шијаковића, кога ћемо славити? Његова животна прича и његова храброст нераскидиво су повезани са трагедијом у Крагујевцу и стрељањем ђака, једним од највећих злочина у новијој историји Србије. Веселинов чин освете гестаповском официру, који је био одговоран за овај брутални злочин, илуструје снагу Србина који и када је све изгубљено сачува пркос и вољу да се не преда.
Пише: Нина Стојановић
Тога дана у Крагујевцу 21. октобра 1941. године, наша деца отпочела су још један школски дан и баш од тога дана, остаје једна од најболнијих рана, а свако школско звоно за почетак или крај часа подсетник на 300 величанствених. Немачке окупационе снаге су стрељале око 3.000 цивила, међу њима и 300 ђака, у знак одмазде за губитке које су претрпели у борби против југословенских партизана. Тај дан, који је почео као обичан школски дан, али никада се није завршио, већ остао жива рана у сећању нашег народа, дан највеће трагедије за Крагујевац и за целу Србију.
Ђаци који су били одведени на стрељање били су деца, многи од њих са тек навршених 16 година, са свим младалачким сновима и дечијим надама испред себе, неки су тог јутра добили последњу родитељску грдњу, некој девојчици је онако успут неки понеки дечак почупао прамичак косе, а неко је трчећи да стигне пре тог звона које је означавало почетак часа пао и подерао колена. Неком несташку је тога дана у дневник уписана последња јединица, а некој паметној главици последња петица. Међу њима су били будући научници, лекари, инжењери и учитељи, међу њима су били будуће мајке које су тога јутра оставиле лутку, а праву колевку никада нису зањихале, међу њима су били будући војници који нису дочекали да пушку прихвате у руке, а чије су дрвене пушке остале да труну у буџацима и шупама. Од тих лутака и дрвених пушака годинама су очевима и мајкама сузиле очи, када се онако успут спотакну о њих.
Веселин Шијаковић је као младић био сведок овог ужаса. Док су мучили и убијали његове вршњаке, нешто се преломило у њему, то нешто је једино могао бити баш онај пркос и онај инат који Србин када га мори највеће зло осети, неизбежна је била одлука да се не преда, али и да не дозволи да тај злочин прогута заборав. Спознао је шта значи бити заробљен, а бег у слободу потражио је борећи се у Југословенској војсци у отаџбини. Решен да уз Обилића и Принципа упише своје име. Веселин осветник Крагујевца.
Сачекао је гестаповског официра по ноћи у Врњачкој Бањи, био је то један од најодговорнијих Немаца за стрељање у Крагујевцу. У један по поноћи у друштву тројице војника, бездушник се тетурао безбрижно и видно пијан, док су му колеге из окупатроске патроле кроз гласан смех помагале да се попне уз степенице виле. Сачекао је да уђе у собу, а онда се Веселин мередевинама попео до прозора спаваће собе. Како је касније испричао, Веселин, суочен са тим да ће га за који трен убити помислио је у себи: „Ипак, нијесам ја за овакве задатке!“, а само трен касније левом руком га је шчепао за косу, а десном му зарио нож у његово грешно срце. Рикнуо је као лав, што је пробудило и жену која је поред њега лежала, када је у том мраку успео да препозна и њено злочиначко лице, збуњен што је затиче на том месту, извадио је пиштољ и пуцао и у њу. То је био је чин дубоке освете, покушај да се врати макар део правде за оне који су невино страдали.
Веселин Шијаковић је био човек који је читав живот провео у борби за слободу, за правду, за свој народ. После Другог светског рата, живот га није штедео. Био је затваран, мучен, и опет се борио. Када је био близу смрти у подгоричком затвору, пријатељи су га спасли и пребацили у Београд, где је успео да се опорави. Веселинов живот је био испуњен жртвом, не само за своју земљу и свој народ, већ и за своју веру. За допринос православљу, од Српске православне цркве добио је Орден Светог Саве првог реда, а од јерусалимског патријарха титулу „Витез православља“.
Овај свет је Веселин Шијаковић је напустио 27. септембра 2009. године, али је његова прича остала као сведочанство о храбрости, о новом Обилићу и новом Принципу. Његова породица и даље чува сећање на њега, а будуће поколења Срба славиће његову борбу онако како доликује. Иако већ у 68. години овај јунак се и након распада СФРЈ, када је српски сват погинуо у Сарајеву, исти дан упутио у Београд и ставио се Српској гарди на располагање. Иако му је било 68 година, није био гори борац него када је био младић. Причали су да је чак сам успео да, у борби прса у прса, голим рукама задави једног усташу. Ратовао је углавном, по Босни. После 50 година, на истом месту. Све је било исто, чак су и непријатељи били исти.
Веселин осветник и витез Србије је доказао да храброст и правда иду руку под руку, а данас у рајском врту седи посматрајући са небеса своју земљу и народ, окружен грајом крагујевачких ђака.
Нина Стојановић
